(VIDEO) "Preventivno sam otišao na gastroskopiju i kolonoskopiju, to je ODNELO LJUDE SA ESTRADE" Glumac završio u bolnici, pa progovorio o problemu: "Prevencija je bitna"

Glumac Enis Bešlagić već godinama osvaja publiku osmehom, toplinom i iskrenošću. Međutim, ovih dana zabrinuo je javnost objavama na društvenim mrežama iz bolnice, u kojima je govorio o svom zdravstvenom stanju, ali i uputio snažnu poruku o važnosti zdravlja, prevencije i lične odgovornosti.

Ipak, kako objašnjava za „Blic“, njegova namera nije bila da izazove strah, već da javnost podseti na nešto što često ostaje po strani – brigu o zdravlju.

- Ja sam to želeo da uradim jer su uglavnom sve objave na društvenim mrežama takve da poručuju – svi smo super, sve je divno i krasno. Onda sam nekako poželeo da sve te ljude koji me prate malo podsetim na zdravlje, kako na svoje, tako i na njihovo. Prevencija je jako bitna - započinje razgovor Enis Bešlagić.

Objašnjava da je odluka da ode na preglede bila isključivo preventivna, ali i da su upravo ti pregledi pokazali koliko je važno reagovati na vreme.

- Otišao sam preventivno da uradim neke preglede – gastroskopiju i kolonoskopiju. To su pregledi koje ne možete da obavite običnim ultrazvukom, nego zaista morate kamerom sve detaljno da pregledate. Bio sam srećan što sam to uradio na vreme, jer su otkriveni neki sitni detalji koji su lako rešivi kad se otkriju na vreme.

Svestan je, kaže, koliko su upravo takve stvari, kada se zanemare, znale da imaju tragične posledice.

- Nažalost, vidimo da su te iste stvari odnele mnoge naše ljude, i sa estrade i iz sveta, samo zato što se nisu na vreme pregledali. Želeo sam time da stavim akcenat na to i da malo zapitam ljude. Posle su mi mnogi rekli: “Moram i ja to da uradim.” Drago mi je da je to tako odjeknulo.

Posebno mu je, priznaje, značilo to što je reakcija bila iskrena i ljudska.

- Drago mi je bilo i što su se ljudi zabrinuli. To znači da nešto vrediš kad se ljudi brinu za tebe.

Zdravlje, zaključuje, prečesto ostaje na dnu liste prioriteta.

- Nama zdravlje uglavnom nije na prvom mestu. Kad nešto zaboli, onda ideš kod lekara. A često ne vidimo te naše unutrašnje lampice kao što ih vidimo u autu. Kad se u kolima upali lampica, odmah idemo kod servisera. Znamo tačno šta se upalilo na motoru, a nemamo pojma šta se dešava u nama.

Zato smatra da i ljudi iz javnog života imaju posebnu odgovornost.

- Mislim da je i naša dužnost, svih nas koji se bavimo javnim poslom, da i taj segment nekako promovišemo.

Danas, ističe, nema razloga za brigu.

- Sada sam dobro. Sve je u redu i nastavljam dalje sa turnejom.

O smrti Halida Bešlića

Početak 2026. godine, međutim, donosi i setna razmišljanja o prethodnoj, teškoj godini, obeleženoj odlascima velikana umetnosti, među kojima je bio i njegov bliski prijatelj Halid Bešlić. Govoreći o Halidu, Bešlagić se osvrće na to kako su se mnogi predstavljali kao njegovi prijatelji.

- Halid je bio svima dobar. On je zaista bio čovek koji je pripadao svima i nikada se nije ograničavao na mali krug ljudi oko sebe. Bili su počašćeni oni koji su imali priliku da budu s njim i da ga bolje upoznaju, ali on generalno nije pravio razlike.

Posebno ističe Halidovu dostupnost i ljudskost.

- Ljudi su mogli da ga pozovu u dva ujutru da im peva i on bi pevao, da zadovolji i njih i društvo u kojem se nalaze. Bio je toliko dostupan i pristupačan. Ali nekada su ljudi to umeli i previše da iskoriste.

Iz ličnog iskustva zna koliko takve situacije mogu biti teške.

- Znam to jer sam i sam bio u sličnim situacijama. Zovu, napiju se, pa ako se ne javiš, pitaju zašto se nisi javio. Ali Halid je bio takav, jedan od retkih koje si mogao stvarno da pozoveš kad god poželiš i da znaš da će ti se javiti.

Uprkos svemu, nikada nije glumio zvezdu.

- Nije bio nikakva ufurana faca. Kako je i sam znao da kaže: “Ne ulazi u kolo koje ne možeš da igraš. Ako si već među ljudima, ako si deo naroda, onda nema foliranja.

Iz tog poštovanja i bliskosti nastala je i inicijativa „Srcem za Halida“.

- Ta akcija je bila zamišljena tako da se svi u jednoj nedelji, u pet sati, okupe na svojim trgovima. I stvarno je odjeknula. U tom trenutku je ceo svet, na neki način, stao. Svaki grad je obeležio na svoj način, onoliko koliko je trebalo.Posebno me je dirnula energija zajedništva. Omladina se digla, ljudi koje sam pozvao preko društvenih mreža su se odazvali. Videla se snaga toga da se ljudi mogu okupiti oko dobra, oko zajedništva. Pokazalo se da postoje stvari koje nas spajaju, a ne samo one koje nas razdvajaju.

Kaže da su dalji koraci oko ove akcije sada su na porodici.

- Ovo je bio moj inicijatorski deo. Dalje će se njegova porodica baviti time, da li će od toga praviti fondaciju ili nešto drugo. Ja sam tu uvek na raspolaganju, kao što sam i do sada bio.

Naglašava da ljubav prema Halidu nije zavisila od bliskosti.

- Bio sam njegov iskreni prijatelj, ali ni veći ni manji od onih koji ga nisu lično poznavali, a voleli su ga srcem. Neki ga nikada nisu videli, a plakali su za njim možda i više nego oni koji su s njim sedeli svakog dana po kafanama. Njegov trag ostaje neizbrisiv. Ljudi su uz njegove pesme odrastali, zaljubljivali se, tugovali, i to će se nastaviti. On je ostavio ogroman trag svojim pesmama. To je nešto što ostaje. Ali to je život.

Sa Halidovom suprugom Sejdom i sinom Dinom se čuje.

- Nismo u kontaktu svakodnevno, ali se čujemo. Tek sada, kada je sve prošlo, oseća se veća praznina. Kada se sve dešava, sahrana, ljudi dolaze i odlaze, tada još nisi svestan. A onda, u nekim trenucima kada si sam, shvatiš da moraš da odrasteš i preuzmeš odgovornost. Mislim da mogu da budu srećni što su imali Halida kao supruga, oca i dedu, kao što smo i svi mi koji smo ga poznavali i družili se s njim.

Svi se slažu da je Halid bio dobar čovek, a na našu opasku da je Diogen nekada sa svećom tražio dobrog čoveka, pitali smo Enisa da li veruje da i danas ima dobrih ljudi oko nas.

- Ima, boga mi, puno. Samo mi toga često nismo svesni. To što neko nekad pukne ili mu neko dirne živac, ne znači da nije dobar čovek.

Podseća da mnogo toga polazi iz nas samih.

- Mi u ljudima budimo ono što nosimo u sebi. Pogledajte Halidove koncerte, ljudi su pevali, veselili se, slavili ga i ujedinili se. Nije bilo podela.

Rad na sebi vidi kao ključ svega

-Verujte mi, u meni svakog jutra može da izađe nešto loše. Na meni je da radim na sebi i da to ne pokažem. Ne rade svi na sebi dovoljno, pa ne uspeju to da sakriju. Svako u sebi nosi i dobro i loše.

Iskustvo sa scene širom regiona dodatno ga uverava u to.

- Igrajući predstave u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i dijaspori, mogu iz iskustva da kažem – ima dobrih ljudi. Ljudi su se zasitili lošeg. Više ne možemo. Sada je na nama koga ćemo prihvatiti, preko čega ćemo preći i kako ćemo nastaviti dalje da se gledamo kao ljudi.

Govoreći o predstavi „Da sam ja neko“, Enis Bešlagić sa posebnom emocijom i ponosom priča o njenom putu, ali i o tome kako je jedna lična priča prerasla u univerzalnu ispovest.

- Sada je već tristota predstava koja se igra za godinu dana i deset meseci. Iskreno, više ni ne znam koliko sam zemalja obišao širom sveta. Ove godine predstava će biti izvedena u najvećoj koncertnoj dvorani, u Opera Hausu u Sidneju, u septembru. To će biti prvi put da jedan glumac sa ovih prostora igra u toj dvorani i to je, na neki način, istorijski trenutak.

Ipak, ističe da iza tog uspeha ne stoji samo popularnost, već i vrednosti koje predstava nosi.

- To je rezultat same predstave, ali i onoga što vi propagirate kao glumac, kao profesija, ali i privatno, kroz neke svoje životne stavove. Australijski parlament je morao da donese odluku da mi se dozvoli igranje tamo, jer je to njihova nacionalna kuća. Ne može svako ko ima novac jednostavno da zakupi tu dvoranu. Gleda se ko je ta osoba i šta ta osoba propagira. Meni je zaista drago što sam uspeo da uđem tamo i da mi kažu:”Ajde ti, sine, dođi, pričaj, ispričaj svoj život u priču za koju mi nemamo pojma šta će nam doneti.” To mi je, posebno drago.

Predstava, kako naglašava, nije namenjena uskom krugu publike, već svima.

- “Da sam ja neko” zaista otvara srca ljudi i obraća se svim generacijama. Nema psovki. Vidite da se ljudi smeju, ali i da plaču. Život je takav, i smešan i tužan i težak i lep. Posle predstave mi ljudi prilaze i kažu: “E, isto ti je to bilo i kod mene.”

Publika dolazi u najrazličitijem sastavu.

- Dolaze i stari i mladi, ćerke kupuju karte roditeljima, a oni govore:“Moramo dovesti decu.” Drago mi je što sam uspeo da to posložim tako da to bude prava porodična predstava, da nema stida da sediš pored deteta ili roditelja dok gledaš predstavu.

U vremenu kada je, kako kaže, vulgarnost postala normalizovana, ovaj projekat vidi kao svojevrsni otpor.

- Sve je danas postalo nekako prosto i vulgarno. Nekada je u teatru bilo i lascivnih scena, i erotskih momenata, i svega toga, ali nikada nije bilo vulgarnosti u govoru. Danas je to, nažalost, postalo deo modernog rečnika.

Zbog toga smatra da scena nosi i odgovornost.

- Mislim da mi sa scene moramo malo i da edukujemo ljude. Ljudi ne dolaze samo da se nasmeju na najprimitivniji humor i da ih pošaljete kući. Svi smo mi odgovorni za društvo kakvo imamo, jer proizvodimo takav sadržaj. Ono što propagiramo, to nam se i vraća.

S obzirom na to da je tekst autobiografski, pitanje iskrenosti bilo je neminovno.

- Život je pisao tekst, ja sam ga samo izgovorio.

Reakcija porodice, naročito majke, ostala mu je posebno u sećanju.

- Moja majka je, posle pete predstave na koju sam je doveo, rekla:”Sine, ti moraš sve naše da pričaš, ispadamo mi najgori.” To je bila njena prva reakcija. Naravno, bila je oduševljena predstavom. Smejala se i plakala, jer se u predstavi zaista i smeje i plače. Prođeš kroz sve emocije.

Ističe da je priča gotovo u potpunosti istinita.

- Predstava je devedeset pet odsto istinita. Uvek imate neke sitne detalje koje malo prilagodite, ali u suštini, ako vam je život namestio situacije, nema potrebe da izmišljate. Svi mi imamo svoju priču koja zaslužuje pažnju. Posebno me raduje reakcija mladih.

- Danas deci ne možete da držite pažnju ni minut na društvenim mrežama, a oni dođu i sede celu predstavu. To su deca koja su me zavolela kroz uloge, pa onda tu dobiju i neku poruku, neku borbu, nešto što ih malo usmeri. Predstava ima snažnu motivacionu notu. Ljudi posle predstave izlaze nasmejani, vedriji, bolji. Kao da dobiju neki svoj mali antibiotik za dušu, pa sa tim odu kući i razmišljaju.

"Tempo je zahtevan, ali zadovoljstvo nadjačava umor"

Tokom igranja menja samo nijanse.

- Menjam samo neke detalje u pojedinim situacijama. Generalno sam “zakucan”, jer imam toliko toga da kažem da nemam kad još nešto novo da ubacujem. Inače, interesovanje publike stalno raste. Tek se sada nekako čulo za predstavu. Ponovo igram u Novom Sadu, u Beogradu 19. marta u MTS dvorani. Tempo jeste zahtevan, ali zadovoljstvo nadjačava umor. Radim posao koji volim, putujem, upoznajem ljude. Jeste naporno menjati svaki dan grad ili državu, ali kad stavite fokus na to i prihvatite da je to tako, onda se sve stigne.

O eventualnom nastavku zasad ne razmišlja.

- U ovoj fazi zaista ne mogu da razmišljam o nastavku. Fokus mi je ovde, jer dolaze ljudi koji nikada u životu nisu bili u teatru. Imamo generacije koje od devedesetih nisu razvile tu naviku. Zaista smatram da putovanje i kultura šire vidike. Putovanje razbija predrasude, i tuđe i naše. Javno pričanje i umetnost mogu biti jedan od lekova za ove prostore.

Enis je dobitnih brojnih glumačkih nagrada , ali i nagrada za humanitarni rad.

- Te nagrade za humanitarni rad su mi posebno drage. Nekad vam kažu da se folirate, ali mislim da narod mora da se podseća da postoje ljudi koji pate. Uloge koje sam igrao posebno one za decu, odvele su me i u bolnice. Ta deca su me pozivala, i ja sam išao. To me je odredilo. Nisam ja jednog jutra ustao i rekao: “Ja ću se baviti humanitarnim radom.” To je mene prozvalo.

"Imam privilegiju da imam porodicu"

Iako glumcu kroz život nisu cvetale ruže, on ne skidate osmeh sa lica. Porodica je uvek bila baza koja mu je davala snagu i energiju.

- Imam privilegiju da imam porodicu. Žena i deca su se godinama odricali mene zbog mog posla. Nisam bio tu u mnogim važnim trenucima, ali oni su bili stub koji me je držao. Danas na sve gledam zrelije. Deca su odrasla, zdrava su, i sada ih treba izvesti na pravi put, da imaju širinu, da ne gledaju ljude kroz predrasude, već da traže dobre ljude i sa njima grade svoj mali svet.

Govoreći o budućim projektima, Beograd vidi kao posebno mesto.

- Sigurno ću ponovo snimati u Beogradu. Beograd je za mene oaza glumišta, prapočetak. Odrastali smo uz velike glumce i tu školu glume.

Regionalna saradnja, smatra, nema alternativu.

- To se ne može deliti po granicama. Treba više zajedničkih projekata. Snimanje u Beogradu mi je uvek odmor za dušu - zaključuje glumac.