Sa prosečnom zaradom iz decembra 2009. od 36.789 dinara (368 evra) Srbija je među zemljama regiona u zlatnoj sredini, daleko od vrha, a sve bliže začelju. Oni koji su bili iza nas – BiH, a posebno Crna Gora – već imaju bitno veće zarade, a tek neznatno lošije stoje Makedonija, Bugarska i Albanija. Kako je decembarska zarada, obilato dopunjena prazničnim isplatama, čak za 16,5 odsto bila veća od novembarske, za očekivati je da će se pozicija Srbije s objavom podataka za januar dodatno pogoršati.
Ivan Nikolić iz Ekonomskog instituta kaže da samo poređenje prosečnih zarada nije korektno, jer ni iz daleka ne pruža realnu sliku o životnom standardu u pojedinim zemljama. Zbog ekonomske krize, kaže Nikolić, došlo je do velike kontrakcije zaposlenosti, pa je i podatak o prosečnoj zaradi znatno manje pouzdan. Mnogo realniju sliku dobili bismo poređenjem mase isplaćenih zarada danas i pre ekonomske krize, a uz prethodno izuzimanje iz računice broja ljudi koji su u tom periodu ostali bez posla.
No, postoje činjenice „koje se vide golim okom“ i za čije prepoznavanje nije neophodna precizna statistika. U odnosu na Badnji dan 2009. sredinom februara, ove godine dinar je po kursu NBS oslabio za oko devet odsto, dok je u istom periodu hrvatska kuna ojačala. Otuda je i prosečna zarada u Srbiji sa blizu 400 evra, koliko je iznosila tokom prošlog leta, u novembru pala na svega 320, da bi se, zahvaljujući novogodišnjim dodacima, “oporavila” za čitavih 40-50 evra. Ali to nije realna slika, kao što ni činjenica da su u leto 2008, pre izbijanja svetske ekonomske krize, prosečne zarade u Srbiji i Crnoj Gori bile približno iste, a danas je Crna Gora “jača” za preko 100 evra, nije pravi odraz snage dve ekonomije.
Ekonomisti su, dakle, korektni i, poput Ivana Nikolića, ne šire defetizam likujući što plate u albanskoj privredi polako dostižu srpski prosek. A o “korektnosti” ministara Vlade Mirka Cvetkovića najbolje govori nedavna izjava Slobodana Milosavljevića o tome kako “prosečan Srbin živi bolje od prosečnog Mađara, Bugarina, Rumuna, Makedonaca, Crnogoraca i građana BiH”. Na našu žalost, tvrdnja ministra trgovine nije istinita.
Prema podacima Statističkog biroa EU “Eurostat”, prosečne potrošačke cene u Srbiji su više nego u Albaniji, Crnoj Gori i Bugarskoj, a o Makedoniji, ubedljivo najjeftinijoj u regionu, da i ne govorimo. U Skoplju su skuplji samo struja i telefonski impulsi, sve ostale cene su niže od beogradskih, a hrana je znatno jeftinija. Samim tim ni prosečan Makedonac, kako to tvrdi Milosavljević, ne živi lošije od prosečnog Srbina od koga zarađuje svega tridesetak evra manje.
Ali suštinu priče ne čini jedan statistički pokazatelj, ma koliko da se on upotrebljava, a još više zloupotrebljava. Ako želimo napred, bitno je imati na umu ono što su izračunali u BiH – po stopi rasta zarada iz 2008. godine, Bosancima će biti potrebno skoro pola veka da dosegnu nivo prosečne plate u EU, 36 godina do luksemburškog minimalca koji iznosi 1.600 evra i oko 15 godina do prosečne plate u Češkoj (iznad 900 evra). Dakle, da ne bismo čekali pola veka, valjalo bi da se pozabavimo cenama, posebno onim koje određuju monopolisti. Iz poređenja kupovne moći prosečnih zarada (pogledaj tabelu) vidi se šta znači makar delimično razbijanje kartela u nekoj oblasti: dok je jestivo ulje koštalo čak 120 dinara, za prosečnu platu moglo se kupiti tek oko 260 litara, a snižavanjem cene na oko 80 dinara, kupovna moć prosečne plate merena litrima jestivog ulja porasla je za preko 50 odsto.
Mediji objavili vest da je kupovna moć građana za godinu dana smanjena za 12 odsto, pa su ljudi zato pohrlili na buvlje pijace. Jedna televizija je poslala i ekipu da slika gužve na buvljacima, ali se ispostavilo da gužve nema.
– Svi znaju da je zima najlošiji deo godine za posao. Sve manje ljudi dolazi na buvljak. Prošloga leta, kad je vrhunac sezone, promet nam je bio manji za oko 50 odsto u odnosu na prethodno leto, a sada je i gore! Ta priča o gužvama na buvljacima nema veze sa stvarnošću. Evo, dešava se da mi subotom ne stane za tezgu čovek koga ne znam – kaže Dejan, koji već 15 godina „drži“ tezgu u prvom redu.
Kada se sve uračuna: zakup, porez, knjigovođa i ostali troškovi, Dejan za tezgu plaća 500 evra mesečno, pošto nema radnika, već radi sam. Tim novcem, kaže, može se iznajmiti lokal u gradu, a njegova tezga pod otvorenim nebom zauzima dva kvadrata! Otuda je razumljivo što od oko 1.700 tezgi „preživljava“ možda još četvrtina. Ostali su samo trgovci koji imaju razrađen posao, kao naš sagovornik, ili nemaju alternativu, a i njih je svakim danom sve manje.
– I danas, uz Kineze i velike tržne centre koji robu uvoze na veliko, a imaju i rasprodaje, ovde se može naći jednako kvalitetna roba kao tamo, a uz to i jeftinija. Ovaj sat kod mene je 900, a u gradu 1.800 dinara. Logično je, ako ljudi nemaju novca, da dođu ovde. Ali, nije tako. Ima tu i pomodarstva. Takođe, bolje je da odeš u „Ušće“, gde je toplo i prijatno, i da platiš karticom. Tako ne vidiš pare, razvuku ti sve na rate, i ako ti dodaju sedam odsto mesečno, nema veze. Mada je svaka tezga registrovana trgovinska radnja, mi nemamo pravo da držimo aparat za kartice. Tačnije, banka nam traži 72.000 dinara, dok ga ostale radnje dobijaju gratis, pošto radnja mora biti u čvrstom objektu – objašnjava Dejan.
U potrazi za većom grupom kupaca, put nas je naneo i do Staniše Đokića, prodavca tekstila. Đokić trguje na buvljaku već 16 godina i kaže da ne pamti gora vremena.
– Ko ovde u januaru i februaru izvuče 200 evra, odlično je prošao. Kupaca je manje za 70 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Za deset dana zaradio sam 2.300 dinara, a samo za zakup tezge, u trećoj zoni, treba da platim 8.200 dinara do kraja meseca – kaže Đokić.
Našem razgovoru se priključuje i penzioner Marko Aleksić, koji je došao na buvljak da kupi džemper. Kaže da je redovan posetilac, i da ga je na to naterala nužda.
– Imam penziju od oko 15.000 dinara, pa moram da ekonomišem – kaže Aleksić.
P. B.
