Iran trenutno obogaćuje uranijum do visokih nivoa, ali još uvek nije razvio upotrebljivu nuklearnu bojevu glavu, što bi zahtevalo dodatno vreme i sofisticiranu tehnologiju
Sadašnje tenzije više ukazuju na primenu doktrine odvraćanja nego na neposredni početak globalnog sukoba, jer Iran koristi moćan arsenal za odvraćanje, a ne za napad
Sintagme poput "rakete sudnjeg dana", nuklearna odmazda i Treći svetski rat dominiraju kao teme razgovora poslednjih dana, podižući strah na nivo neviđen još od Hladnog rata. Geopolitička pozornica Bliskog istoka ključa, a Teheran i Tel Aviv igraju najopasniju partiju šaha u modernoj istoriji.
Koliko je iranski vojni arsenal destruktivan i da li smo zaista svedoci uvoda u nuklearni Armagedon ili samo dobro isplanirane demonstracije sile? Analiza ogoljenih vojnih i političkih činjenica daje potpuno drugačiju sliku. Iako zvanična vojna terminologija ne poznaje termin "oružje sudnjeg dana" u kontekstu konvencionalnog naoružanja, mediji su ovim imenom krstili najnapredniji balistički arsenal na Bliskom istoku
Prava istina o "raketama sudnjeg dana" i sili udara Teherana
Iranska vojna doktrina se decenijama strateški oslanja na razvoj asimetričnog ratovanja i snažnih raketnih snaga, kompenzujući time nedostatke u tradicionalnoj avijaciji.
Kada je reč o sili udara, okosnicu Iranske Revolucionarne garde (IRGC) čine balistički projektili srednjeg dometa, poput serija Shahab-3, Khorramshahr i Sejjil. Sa dometom koji premašuje 2.000 kilometara, ovi projektili rutinski pokrivaju kompletnu teritoriju Izraela, kao i ključne američke vojne baze u regionu, uključujući Katar, Bahrein i Ujedinjene Arapske Emirate.
Ono što, međutim, izaziva najveću zabrinutost zapadnih obaveštajnih službi jeste iranska hipersonična pretnja. Nove generacije projektila, poput rakete Fatah, dizajnirane su da lete brzinama iznad pet Maha, odnosno pet puta brže od zvuka. Njihova sposobnost da manevrišu unutar i van atmosfere predstavlja ozbiljan, gotovo nerešiv izazov i za najmodernije PVO sisteme današnjice, uključujući izraelsku "Gvozdenu kupolu" (Iron Dome) i sistem "Strela" (Arrow).
Ipak, iranska glavna vojna prednost ne leži u hirurškoj preciznosti zapadnog tipa, već u pukom kvantitetu. Sposobnost masovnog lansiranja stotina projektila istovremeno, taktika poznata kao "zasićenje PVO-a", jeste glavni mehanizam kojim Teheran drži svoje protivnike u šahu.
Koliko je Iran realno blizu atomske bombe?
Najopasnija karta u ovom geopolitičkom pokeru svakako je iranski nuklearni program. Iako zvanični Teheran uporno tvrdi da je program isključivo u mirnodopske svrhe, izveštaji Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) slikaju znatno alarmantniju sliku.
Ključni problem leži u tempu obogaćivanja uranijuma. Iran trenutno obogaćuje uranijum na visokih 60 odsto čistoće, dok je za izradu nuklearne bojeve glave potrebno obogaćivanje od 90 odsto. Stručnjaci upozoravaju da je tehnološki skok sa 60 na 90 odsto znatno brži i lakši nego početne faze ovog procesa. Zbog toga su vojni analitičari izračunali da je iransko "vreme proboja" (breakout time) – period potreban da se proizvede dovoljno fisionog materijala za jednu bombu – spalo na svega nekoliko nedelja.
Ipak, nuklearna fizika diktira jedno važno pravilo: posedovanje materijala nije isto što i posedovanje upotrebljivog oružja. Minijaturizacija nuklearne naprave, kako bi ona uopšte mogla da stane u bojevu glavu balističke rakete i preživi ekstremne uslove lansiranja, zahteva izuzetno naprednu tehnologiju i rigorozna testiranja. Taj proces bi trajao mesecima, pa i godinama, što bi zapadne obaveštajne službe gotovo sigurno detektovale pre nego što on bude kompletiran.
Doktrina odvraćanja, a ne uvod u Treći svetski rat
Vodeći analitičari iz oblasti međunarodnih odnosa saglasni su u jednom: trenutna eskalacija nas ne vodi direktno u Treći svetski rat. Sve što trenutno gledamo na globalnoj sceni – od prebacivanja raketa iz podzemnih silosa na lansirne rampe, pa do oštre i ratnohuškačke retorike – klasičan je školski primer primene doktrine odvraćanja.
Prikazivanje zastrašujućeg raketnog arsenala nema za cilj pokretanje globalnog uništenja, već slanje kristalno jasne poruke Vašingtonu i Tel Avivu da bi cena direktnog napada na iransku teritoriju bila apsolutno nepodnošljiva. Iran i dalje preferira vođenje asimetričnih ratova preko svojih proksi milicija, poput Hezbolaha, Huta i grupacija u Iraku, čuvajući svoje kapitalno naoružanje kao ultimativni štit za opstanak sopstvenog režima.
Na kraju, ne sme se zaboraviti ni ekonomska računica globalnih aktera. Ni Sjedinjene Američke Države, ni Kina, ni Rusija u ovom trenutku nemaju interes za otvoreni, globalni konflikt koji bi paralisao svetsku ekonomiju. Eventualna blokada Ormuskog moreuza, kroz koji svakodnevno prolazi petina svetske nafte, gurnula bi planetu u neviđenu recesiju.
Situacija na Bliskom istoku nesumnjivo pleše na oštrici noža. Rizik od regionalnog rata usled pogrešnih procena je i te kako stvaran, ali narativ o "Armagedonu" je trenutno više moćno političko oružje nego vojna neminovnost. Rakete jesu spremne, prsti jesu na obaračima, ali osnovni cilj lidera sa obe strane ostaje preživljavanje, a ne uzajamno, potpuno uništenje.
(Uživo) Iran napada Dubai, Tramp pretio, pa dobio brutalan odgovor: Čekamo vas! - sve o tome čitajte u našem blogu uživo.
To je to, Iran je uvod u rat od kog će svet da se trese: "Odgovara im balkanizacija"
Tramp niže pretnje Iranu: "Ako to urade, više nikad nećete čuti za njih"
(Mapa) Iran pokrenuo spiralu smrti: Evo ko ratuje do istrebljenja, karte su bačene.
(Mapa) Iran može da se sveti, a Balkan vrvi od vojske SAD: Ugrožene baze u Grčkoj i na Kosovu.
(Mapa) 10 tempiranih bombi: Iran napada američke baze, ostvaruje se najmračniji scenario.
(Mapa) Iran, div na kolenima: Sve o državi koja ratuje sa Amerikom i Izraelom.
(Mapa) Ormuski moreuz u grotlu rata Irana, Izraela i Amerike: Ako bomba pukne, ceo svet će znati.
