Neizmerno ih volim i ne bih mogla da zamislim život bez njih, priča Branislava Kostić, koja je juče dobila Oktobarsku nagradu Leskovca za svoj humanitarni rad.
Kostićeva ne priča o emocijama prema svojoj deci, koja su odrasla, završila fakultete i osamostalila se, već o dvema odraslim osobama sa Daunovim sindromom čiji je hranitelj i za koje kaže: "One su moja deca." Obe su kod nje stigle iz Doma u Kulini u psihičkoj i fizičkoj zapuštenosti, o čemu Branislava ne želi da govori jer odmah zaplače.
- Dok sam išla na obuku za hranitelja, slušala druge kako govore da ne žele decu čak ni sa fizičkim smetnjama, javili su se inat i bes, pa sam pet godina vodila bitku da dobijem dete sa posebnim potrebama. Situaciju je otežavalo i to što sam razvedena, ali kad sam zapretila tužbom, službe su omekšale - priča ona.
Prva je u njen stan u decembru 2011. stigla Bojana (20) iz Berana, koja je živela u Berlinu. Bojana je nema, ali je njena hraniteljka odlično razume.
- Ušla sam u nepoznato, ali brzo sam savladala strah. Sećam se njene radosti kada je videla sneg i njenog straha od ljudi. Centri za socijalni rad u Beogradu i Leskovcu, kao i Humanitarna organizacija „Dečje srce“, bili su veoma zadovoljni pa su mi pre godinu i po ponudili na starateljstvo i Snežanu (42), koja govori, ali teško poima realnost. Teško se uklapala. Provela sam mnoge besane noći, smišljala kako da je prilagodim, kako da obuzdam njen bes, strah, nepoverenje... Uspela sam i danas živimo u harmoničnom domu - priča ona.
Branislava Kostić je službenica u „Toplani“. Dok je na poslu, devojke su u Dnevnom boravku „Duga“, a ostatak dana u potpunosti posvećuje štićenicama.
- Mogla sam da imam život kakav sam htela jer sam materijalno obezbeđena, ali sam se osećala beskorisnom. I danas neki prijatelji misle da izigravam žrtvu, ne znajući kolika je sreća u davanju. Ne odvajamo se, šetamo, gledamo TV, igramo, pevamo, a letos smo bile na moru. Vodim ih svuda sa sobom. Ne dozvoljavam da ih posmatraju kao nešto što je različito jer one su za mene normalne, divne i osećajne - priča Branislava.
Devojke je pažljivo slušaju. U jednom momentu Snežana ostavlja svoj vez i prilazi.
- Lepa si, mnogo si lepa, lutko moja, mnogo te volim - tepa joj Snežana. Bojana napušta kompjuter na kom je igrala igrice, prilazi i Branislavi popravlja frizuru, ljubi je.
Oktobarska nagrada Branislavu čini ponosnom.
- To je znak da se nešto menja, da neko ume da vrednuje veliki trud i rad i veliku ljubav prema napuštenoj deci. Na taj način se podstiču druge porodice da prihvate decu s posebnim potrebama - kaže ona.
Razmišljam da ih usvojim
- Poslednjih meseci strahujem od bolesti. Zdrava sam, hvala bogu, ali razmišljam šta će biti s njima ako se, ne daj bože, razbolim, ako mi se nešto desi. Zar da se opet vrate u Kuline? To ne bih podnela. Razmišljam da ih usvojim, ali kažu mi da sam stara jer imam 55 godina. Međutim, ta ideja me ne napušta - priča Branislava.
