Odlaskom Andrije Bajića završeno je značajno poglavlje srpske izvorne narodne muzike, a Braća Bajić ostaju upamćena po autentičnom zvuku i interpretaciji.
Braća Bajić su se suočavali sa zabranama i cenzurom, ali su ostali verni svom muzičkom izrazu i često kritikovali društvo kroz parodije.
Odlaskom Andrije Bajića završeno je jedno od najznačajnijih poglavlja srpske izvorne narodne muzike. Kao poslednji član legendarnog dua Braća Bajić, iza sebe je ostavio više od pola veka stvaralaštva, pesme koje su postale deo narodnog pamćenja i životnu priču satkanu od rada, skromnosti, porodice i ljubavi prema muzici.
U intervjuu koji je pre nekoliko godina dao za „Blic magazin“, Andrija Bajić govorio je o bratu Tomi, njihovoj dugoj karijeri, pesmama koje su obeležile generacije, ali i o životu koji je vodio daleko od estradnog glamura. Njegove reči danas predstavljaju dragoceno svedočanstvo jednog vremena.
Braća Bajić bili su i ostali prepoznatljivi po svom zvuku i autentičnoj interpretaciji izvorne narodne muzike. Punih 55 godina profesionalno su se bavili muzikom i postali svojevrsna muzička institucija. I Toma i Andrija bili su kompozitori, tekstopisci i izvođači, jednom rečju, pravi muzičari.
Pre nekoliko godina Andrija je objavio „Zlatnu kolekciju braće Bajić“. Iako Toma tada već osam godina nije bio među živima, Andrija je govorio koliko mu to izdanje znači.
– Toma i ja smo to zaslužili, ali je za svaku pohvalu što su se, posle toliko vremena, sami setili da nam izdaju CD sa 50 pesama po njihovom izboru. Nama je tokom cele karijere bilo najvažnije da nas narod voli i prihvata. Danas retko nastupam, pogotovo posle preležane korone. Jedva sam se izvukao. Oni odozgo su mi rekli da još nisam za njih, pa su me vratili nazad – rekao je tada, u svom prepoznatljivom šaljivom maniru.
Priznao je da više ni sam nije znao koliko su albuma snimili, ali da kod kuće čuva pedesetak singl-ploča sa po dve ili četiri pesme.
– Ljudi su navikli da slušaju Braću Bajić. Kada bi nas sreli na ulici, nikada nisu znali ko je ko, pa bi samo rekli: „Eno ih Braća Bajić.“ Imali smo nesuglasice oko izbora pesama, ali nikada neke ozbiljne svađe. Navika da budemo stalno zajedno, da pevamo i stvaramo muziku potpuno se poremetila kada je Toma otišao. Ostala je velika praznina. Nažalost, život čini svoje.
Braća Bajić rođena su i odrasla u selu Jabučje kod Lajkovca, u siromašnoj nadničarskoj porodici. Ljubav prema muzici rodila se još u detinjstvu, kada su svirali frulu i na njoj učili narodne pesme. Posle školovanja i zaposlenja u Beogradu postali su članovi kulturno-umetničkih društava „Đoka Pavlović“ i „Gradimir Mihailović“, gde su svirali frulu i dvojnice, pevali i igrali.
Njihov prvi trajni snimak nastao je 1956. godine, a bila je to pesma „Idu dvoje, ne poznajem ko je“. Tokom cele profesionalne karijere ostali su verni izvornoj narodnoj pesmi. Antologijske su njihove interpretacije numera „Ide Mile lajkovačkom prugom“, „Pogledaj me, mala moja“ i „Ko to kaže, ko to laže“.
Uprkos velikoj popularnosti, nisu napuštali svoje redovne poslove. Andrija je radio kao mašinski tehničar u preduzeću „Borac“, dok je Toma bio službenik u međunarodnom železničkom saobraćaju.
– Nikada nisam razmišljao da napustim posao. U „Borcu“ sam ostao do penzionisanja. Imam malu penziju koju koristim već 28 godina.
Govoreći o izvornoj narodnoj muzici, smatrao je da Braća Bajić nisu dobila prave naslednike.
– Kao duet sigurno nisu. Jedini dugotrajan duet bili su Selimova i Zelčeski. Danas je drugo vreme. Svestan sam da ne može sto godina da se peva „Čuvam ovce u Donje Strnjike“. Promene su neminovne. Ima mnogo mladih pevača koji odlično rade svoj posao, ali moraju da se prilagode vremenu i trendovima. Činjenica je da su se u muziku uvukle pare i da se sve vrti oko njih. Nije u redu da kompozitor istu pesmu proda dvojici izvođača.
Dobro je poznato da su pojedine pesme Braće Bajić bile proglašavane šundom, pa čak i zabranjivane.
– Toma je imao dar da napiše odličan tekst na određenu temu. Počeli smo da pravimo parodije koje su zadirale u režim, a to vlastima nije bilo po volji. Uzimali su nam pasoše, zabranjivali nastupe i skidali pesme sa radio-stanica. Ali čim bi zabrana prošla, mi bismo opet „čačkali“. Kada se Jugoslavija raspadala, pevali smo i „Švabo Genšeru, šta spremaš za večeru“.
Priseti se i skupa u Domu sindikata na kojem se raspravljalo o tome šta jeste, a šta nije šund.
– Tada je muzički urednik Jugotona Gavrilović rekao: „Ne bih ulazio u to šta je šund, a šta nije, ali mogu da kažem da je Jugoton od ploča Braće Bajić, Slavka Perovića i Ivice Šerfezija podigao novu fabriku.“
Govorio je i da više ne planira da snima.
– Postoji poslovica u našem narodu: „Sviraj, sviraj, pa za pojas zadeni.“
Sa posebnim ponosom govorio je o svojoj porodici.
– Imam tri kćerke, četvoro unučadi i praunuku. Sa te strane sam veoma bogat čovek. Svi su muzikalni, ali niko nije odlučio da mu muzika bude životni poziv. Iskreno, nisam to ni priželjkivao, jer baviti se muzikom nije lak posao. Moja supruga Jelisaveta preminula je u 55. godini života. Mi smo bili siromašna, ali složna porodica. I danas smo svi međusobno vezani. Nas sedmoro dece odrekli smo se kuće i imanja u korist najstarijeg brata Vitomira, jer je upravo on pomagao svima nama dok smo se školovali. Danas sam jedini živ od svoje braće i sestara. Tako je Bog odredio i šta da se radi - istakao je nedavno za “Blic magazin”.
