Tokom nacističkog paljenja knjiga 1933. godine, literatura okarakterisana kao "antinemačka" bila je ceremonijalno spaljivana. Jedan čovek je posvetio svoj život spasavajući ih za buduće generacije.
Dana 10. maja 1933. godine u Berlinu, nacisti su ritualno spalili knjige koje se nisu uklapale u ideologiju, proglašavajući ih za dekadentne i nemoralne.
- Neželjene knjige su skupljene, naslagane i zapaljene. To sigurno nije bila prilika u kojoj su uživali, već proizvoljan čin da se raširi strah – kaže doktor Gerhard Štumpf, bibliotekar na Univerzitetu u Augsburgu.
Četrdeset godina nakon ceremonijalne lomače književnosti, Nemačka je osnovala nešto što je kasnije postalo Biblioteka spaljenih knjiga. Georg P. Salcman (1929-2013) skupio je sve zabranjene knjige.
- Salcmanov otac bio je nacista, koji je počinio samoubistvo 1945. godine, kada se Hitlerov režim okončao – navodi Štumpf.
Salcman je tada bio još tinejdžer koji se bori sa takvim mračnim iskustvom.
- Kasnije tokom njegovog života, zanimanje za književnost prerasta u strast prema knjigama koje su za vreme nacističkog režima bile zabranjene – dodaje Štumpf.
Tokom svog života, Salcman je sakupio oko 12.000 knjiga. Ta kolekcija je 2009. godine prodata Univerzitetu u Augsburgu u Nemačkoj. Danas je Biblioteka spaljenih knjiga deo univerzitetske biblioteke za studije nemačkog jezika, književnosti, istorije i kulture.
- Salcmanova kolekcija se uglavnom sastoji od knjiga koje su objavljene mnogo pre 1933. godine, ali su tada postale trn u nacističkom oku iz različitih razloga. Većinu su ih napisali jevrejski autori, ali ima i onih koje su stvarali socijalistički i komunistički pisci, kao i pristalice antiratnih pokreta, koji su iskusili užase Velikog rata. Pacifista što su pamtili horor rata, opisujući ga u svojim pričama – ističe Štumpf.
Nacisti su spalili, između ostalog, dela Eriha Marije Remarka, Tomasa Mana, Eriha Kestnera, Karla Marksa i Bertolda Brehta. Mnogi od njih su, u tom trenutku, doneli odluku da napuste zemlju.
Hajnrih Hajne je tom prilikom napisao:
- Tamo gde gore knjige, na kraju će goreti i ljudi.
Njegove reči stoje uklesane na spomeniku u Getingenu, u blizini Univerziteta.
Georg P. Salcman započeo je svoju potragu za zabranjenim knjigama 1976. godine.
- Prva knjiga koju je Salcman kupio bila je "Borba" od Ernsta Vajsa. Ona je objavljena 1916. godine. Ernst Vajs je bio Jevrejin, doktor, koji je emigrirao u Francusku. U trenutku kada su Nemci umarširali u Pariz 1940. godine, skočio je sa prozora iz straha da ne bude uhvaćen – kaže Štumpf.
Ipak, nisu svi autori napustili Nemačku ranih 1930-ih godina prošlog veka.
- Mora da je to bilo posebno zastrašujuće za Eriha Kestnera, koji je bio svedok dok su njegova dela gorela. Očigledno je prepoznao okolnosti i pobegao, jer je situacija postala suviše intenzivna – tvrdi Štumpf.
- U jednoj svojoj poemi, Kestner se našalio sa načelom firera, tj. vođe. Napisao je: "Zašto nam je potreban firer, kada ga Bog nije stvorio na početku vremena". Zbog toga je proglašen politički nepodobnim – dodaje on.
Prebacivanje biblioteke na Univerzitet nije bilo jednostavno. Kolekcionar Salcman morao je da se pridobije za taj čin.
- On se plašio da će nauka zaključati knjige i omogućiti pristup samo istraživačima. Zbog toga smo otvorili kolekciju za sve – zaključuje Štumpf.
