Porodica Lončar je nakon deset godina provedenih u Nemačkoj odlučila da se vrati na Balkan uprkos ostvarenju materijalne sigurnosti i karijernog uspeha.
Glavni razlozi za povratak bili su emotivna vezanost za domovinu i želja da deca odrastaju i školuju se u svom kraju.
Odlazak u inostranstvo za mnoge porodice sa naših prostora bio je jedini izlaz iz finansijske neizvesnosti. Međutim, puno ljudi se vraća, kao što je slučaj sa porodicom Lončar koji su 10 godina kasnije, nakon što su ostvarili "nemački san", kupili nekretnine i izgradili stabilne karijere, odlučili da se vrate kući.
Mlada majka Božena Lončar odlučila je da proda stan u inostranstvu i vrati se na Balkan kako bi joj dete krenulo u školu u domovinu. Kako je ispričala za portal Večernji.ba ona i muž su odlučili da odu iz Hrvatske prvenstveno zbog preniskih primanja.
- Na početku nam je cilj bio sasvim skroman: pronaći normalan posao od osam sati dnevno uz platu od koje može pristojno da se živi. Tek kada se to ostvarilo i kada smo dobili stalne ugovore, javila se želja za rešavanjem stambenog pitanja. Kupili smo stan čim smo stekli kreditnu sposobnost, sa jasnim planom da ga što pre otplatimo. Ipak, srce je ostalo ovde; paralelno smo uređivali svoj kutak u porodičnoj kući u rodnom kraju, želeći da imamo nešto svoje tokom godišnjih odmora.
Najteža odluka koju su doneli
Kako kaže, isprva su mislili da u Nemačkoj ostanu do penzije i nisu ni slutili da će se vratiti nazad. Međutim, prelomni trenutak bile su emocije i briga za budućnost dece.
- Najstariji sin trebalo je da krene u školu i duboko u sebi smo osećali da treba da obrazovanje započne u rodnom kraju. Nismo želeli da ga uvedemo u nemački sistem pa da ga za nekoliko godina ponovo selimo; rekli smo – ako idemo, idemo sada. Uz to se desilo i svojevrsno "božje čudo". Iako je pandemija donela mnogo lošeg, nama je zbog rasta cena nekretnina omogućila da prodajom stana stvorimo kapital za povratak. Često se šalimo da smo dobili na lutriji koju nismo ni igrali. Taj trenutak nam je otvorio vrata za povratak o kome ranije nismo mogli ni da sanjamo, pogotovo jer su troškovi života tamo postali nenormalno visoki.
Kako je ova žena ispričala, muž je najviše ispaštao, radio je u tri smene i vikendom. Bio je preopterećen i provodio malo vremena sa decom, a nije im bilo lako ni što su odvojeni od porodice.
- Sistem je socijalno odličan, prava majki i dečji dodaci su visoki, ali ta finansijska sigurnost ne može da nadoknadi osećaj društvene izolovanosti. Bilo nam je izuzetno teško da prelomimo i vratimo se, to je bila jedna od najtežih odluka u našem životu. U početku nisam bila za to jer nam je sve bilo sređeno, ali smo napravili listu prioriteta na kojoj su deca bila na prvom mestu. Shvatili smo i da bismo u Nemačkoj ceo život otplaćivali kredit, dok ovde možemo da počnemo iznova sa kapitalom koji imamo.
Šta im nedostaje iz Nemačke
Na pitanje šta im danas nedostaje od kako su se vratili, Božena kaže da kako vreme prolazi, sve manje toga. Uglavnom su to stvari za decu koje su tamo pristupačnije - veliki zabavni parkovi, zoološki vrtovi i specifični sadržaji za decu kojih tamo ima u izobilju.
- U početku mi je bilo neobično da se naviknem na manjak stroge discipline ovde, ali sada mi je lepše da radim u svom okruženju, gde se ljudi međusobno razumeju. Iako poštujem nemački "red, rad i disciplinu", ovaj naš opušteniji način života pruža neku vrstu mira koju tamo nismo imali - priča ona.
Pokrenuli sopstveni biznis
Inače, Božena je sa suprugom u rodnom kraju nakon povratka pokrenula sopstveni posao. Krenuli su sa ciljem da, kako kaže, zarade za jednu pristojnu platu, a danas imaju pogon sa nekoliko mašina.
- Nemačka nas je naučila disciplini i ranom ustajanju, često već u pet ujutru. Naučili smo da cenimo vreme i radnu etiku, ali smo morali da se prilagodimo našem mentalitetu, gde termini nisu "zakon" kao tamo. U Nemačkoj se sve planira mesecima unapred, dok se ovde klijent često u poslednjem trenutku seti da mu nešto hitno treba do večeri.
