Mija Marišić, penzionerka iz Plomina, odlučila je da beskućnika Nisveta Željića otvori vrata svog doma.
Njena motivacija nije materijalne prirode, već duboka empatija prema ljudima sa teškim životnim pričama.
U Hrvatskom gradu Plominu, dogodila se priča koja vraća veru u ljudskost. Penzionerka po imenu Mija Marišić odlučila je da otvori vrata svog doma i pruži bolji život beskućniku Nisvetu Željiću iz Pule, čoveku koji je godinama živeo bez sigurnog krova nad glavom. potrebno.
Gospođa Mija ima 72 godine, i kako navodi, njena odluka nije bila motivisana materijalnom dobitkom, već željom da pomogne onima kojima je to zaista. Naime, ni nju samu život nije mazio, pa je glavni razlog pomoći bila empatija koju je osetila kada je videla ljude oko sebe koji žive bez svog doma.
"Nikad me nije zanimalo ko je koje nacije ili vere"
Miju i Nisveta nedavno je posetila ekipa portala "Istra24" u njihovom, od nedavno zajedničkom domu u Plominu.
"Nikad me nije zanimalo ko je koje nacije ili vere. Bilo mi je potpuno svejedno hoće li iz prenoćišta poslati mlađu ili stariju osobu, mušku ili žensku. Tako sam odgojena. Volim dobre ljude", rekla je Mija, dodajući da joj je bilo važno da osoba kojoj pomaže nema problema s alkoholom i da je spremna da radi.
"Nisvet je zaista vredan i uredan"
"Nisvet je zaista vredan i uredan. Radi svaki dan koliko može i trudi se. Otkako je došao, očistio je i uredio prostor koji je godinama bio zapušten. Svaki dan odradi barem nekoliko sati, ističe Nisvetove kvalitete Mija.
Mija zauzvrat želi da uredi osnovne uslove za život – sobu i kupatilo.
"To su male stvari, ali bez njih nema dostojanstvenog života", kaže.
Život u kući, međutim, nije jednostavan. Mija se godinama suočava s problemima oko majstora, visokim cenama i lošim iskustvima. Sve to finansira isključivo od svoje penzije. Uprkos svemu, ne odustaje. Pomažu joj dobri ljudi iz okoline, posebno mlada žena iz okolnih krajeva, Alisa, koja je redovno vozi u kupovinu i pruža joj podršku u teškim trenucima.
"Da nisam upoznala neke od tih ljudi, ne znam kako bih sve ovo izdržala", priznaje Mija.
Prvi put ima mesto koje može nazvati domom
Nisvet o svojoj životnoj situaciji govori kratko i skromno. Kaže da je zahvalan na prilici koju je dobio i da mu mnogo znači osećaj sigurnosti koji sada ima. Nakon godina provedenih na ulici i nesigurnosti, prvi put ima mesto koje može nazvati domom.
Mija kaže da je Nisvet sada smešten u jednu manju sobu, te naglašava da uskoro dolazi majstor da mu postavi televizor u sobu. Takođe otkriva da bi volela jedan nedovršeni deo kuće urediti baš za Nisveta, kako bi imao veću sobu, svoje kupatilo i sopstveni ulaz u kuću.
Pomoć u radovima bi dobro došla
Mija ne traži novac, ali ne krije da bi im pomoć u radovima dobro došla.
"Ako se nađu ljudi dobre volje koji bi pomogli oko vode, struje, malih građevinskih i slikarskih radova, to bi bilo veliko olakšanje. Sve što imam ulažem u kuću, kako bi se u njoj moglo dostojanstveno živeti", rekla je ova humana žena za kraj.
Mija je inače kao mlada devojka iz rodne Bosne otišla da radi u Nemačku, a pre dvadeset i pet godina preselila se u Dubrovnik, gde je upoznala svog supruga Nikolu Marišića. Nakon nekog vremena odlučili su da se presele u neki drugi grad na Jadranu, pa je izbor pao na Plomin, gde su kupili kuću s puno prostora. Nažalost, suprug joj je preminuo pre dve godine.
(Istra24)
