Parentifikacija je fenomen kada dete prerano preuzima odgovornost za porodicu, često zbog odsutnosti ili emocionalne nedostupnosti roditelja.
Takva deca ubrzano razvijaju empatiju i emocionalnu kontrolu, ali često usvajaju uverenja da uvek moraju biti jaki i kontrolisati situaciju.
Osobe koje su još u detinjstvu preuzele brigu o mlađoj braći i sestrama često tokom života razviju specifične emocionalne obrasce, upozoravaju psiholozi. Iako ih okolina uglavnom doživljava kao stabilne, odgovorne i empatične ljude, stručnjaci ističu da iza takvog ponašanja često stoji rana emocionalna opterećenost.
Psihologija ovaj fenomen naziva "parentifikacija", situacija u kojoj dete prerano preuzima ulogu odrasle osobe u porodici.
Šta je parentifikacija
Do parentifikacije dolazi kada dete preuzme odgovornosti koje bi inače trebalo da imaju roditelji. To mogu biti praktične obaveze, poput čuvanja mlađe dece, spremanja obroka ili rešavanja porodičnih problema, ali i emocionalna podrška članovima porodice.
Najčešće se javlja u porodicama u kojima su roditelji preopterećeni, odsutni ili emocionalno nedostupni, pa najstarije dete spontano postaje „stub porodice“.
Psiholozi razlikuju dve vrste parentifikacije:
- Instrumentalna parentifikacija – dete obavlja konkretne zadatke, poput čuvanja mlađe braće i sestara, kupanja, vođenja u školu ili rešavanja sukoba.
- Emocionalna parentifikacija – dete postaje emocionalna podrška roditeljima ili braći i sestrama, često i pre nego što je dovoljno emocionalno zrelo za takvu ulogu.
Kakve osobine razvijaju takva deca
Rano suočavanje sa potrebama drugih ubrzava razvoj socijalnih i emocionalnih veština. Istraživanja Američkog psihološkog udruženja pokazuju da deca koja rano preuzimaju brigu o drugima često razvijaju izraženiju empatiju i bolju kontrolu emocija.
To se kasnije u životu može ispoljiti kroz:
- sposobnost da lako prepoznaju tuđe emocije
- izražene veštine rešavanja konflikata
- brzo uočavanje problema pre nego što eskaliraju
- spontanu potrebu da pomažu drugima
- visok nivo samokontrole
Ali takvo odrastanje ima i svoju cenu
Iako ovakve osobe često deluju veoma snažno veoma snažno i stabilno, psiholozi upozoravaju da rana odgovornost može ostaviti dugoročne posledice.
Deca koja prerano odrastu često usvoje obrasce poput: "moram da budem jak", "ne smem da pravim probleme", "uvek moram da držim sve pod kontrolom".
Vremenom to može dovesti do pojačane anksioznosti, stalne napetosti i opreza, teškoće da traže pomoć i osećaja krivice kada misle na sebe i problema da pokažu sopstvenu ranjivost
Studija objavljena u stručnom časopisu Psychotherapie, Psychosomatik, Medizinische Psychologie pokazala je da zamena uloga između roditelja i deteta tokom odrastanja može biti povezana sa psihološkim problemima u odraslom dobu, naročito kada je dete dugo bilo bez adekvatne podrške.
Kako se to vidi u odraslom dobu
Psiholozi navode da ljudi koji su odmalena brinuli o drugima često i kasnije u životu:
- preuzimaju previše odgovornosti
- teško prihvataju pomoć
- osećaju potrebu da stalno budu „jaki“
- brinu o svima osim o sebi
- teško veruju da drugi mogu da ih podrže
Stručnjaci ističu da takvo ponašanje nije mana karaktera, već mehanizam koji je nekada bio potreban za preživljavanje u porodičnom okruženju.
"Stub porodice" često zaboravi na sebe
Psiholozi naglašavaju da cilj nije da osoba izgubi empatiju i odgovornost koje je razvila, već da nauči da i sama može da traži podršku.
Ljudi koji su odrasli kao oslonac mlađoj braći i sestrama često su naučili da svet funkcioniše samo ako oni ostanu jaki dok drugi posustaju. Međutim, zdravi odnosi podrazumevaju i mogućnost da čovek ponekad pokaže slabost, zatraži pomoć i veruje drugima.
