Novi adut sportskog turizma: Područje nekadašnje Jugoslavije – pravi penjački ELDORADO

Razvoj sportskog penjanja u Sloveniji, Hrvatskoj i drugim delovima zapadnog Balkana godinama doživljava snažan uzlet, a uporedo se oblikuje i sve prepoznatljiviji penjački turizam. Ono što je nekada bila nišna aktivnost entuzijasta, danas postaje ozbiljan deo turističke ponude. Pojedine destinacije to su na vreme prepoznale i u penjanje počele planski da ulažu.

U malom mestu Mirtoviči, tik uz slovenačko-hrvatsku granicu, prošle godine otvoreno je prvo prirodno penjalište sa više od 60 smerova - Orlovska stena. Stena koja se uzdiže iznad reke Kolpe i na vrhu otvara pogled koji oduzima dah, uređena je uz podršku opštine Osilnica, zahvaljujući predanom radu opremača slovenskih penjališta. „Od kada je otvoreno, penjalište po lepom vremenu posećuju penjači iz Slovenije i Hrvatske, ali i iz Italije. Naša opština je poznata po prirodnim lepotama, a ovo je još jedan snažan podsticaj razvoju sportskog turizma“, kaže gradonačelnica Osilnice Alenka Kovač. Opština ima svega 330 stanovnika, ali ju je prošle godine posetilo 4.600 turista, koji su ostvarili čak 10.500 noćenja.

Razvoj sportskog penjanja godinama beleži izuzetan procvat kako u Sloveniji, tako i širom prostora nekadašnje Jugoslavije. U Sloveniji razvoju ovog sporta dodatni zamajac daju i izvanredni takmičarski uspesi sportskih penjačica poput Janje Garnbret. Penjači tako postaju značajni turisti – gosti koji ne dolaze samo na dan, već ostaju duže, troše lokalno i često produžavaju sezonu tamo gde bi ona inače odavno bila završena.

U zagrljaju osapske stene

Među najpoznatijim penjalištima u Sloveniji su osapska stena i obližnja Mišja peč. Nalaze se iznad sela Osp, jednog od najstarijih u Sloveniji, smeštenog pod Kraškim rubom, poznatog po bogatoj naseljskoj baštini i arheološkim ostacima kod pećine Grad. Penjači Osp i Mišju peč poznaju kao izuzetne stene koje već više od tri decenije nude smerove svetskog ranga. Ove lokacije, a posebno Mišju peč, pored rekreativaca, posećuju i najbolji sportisti sveta – od Janje Garnbret do Adama Ondre, Laure Rogore i Jakoba Šuberta. Prijatna primorska klima omogućava penjanje gotovo tokom cele godine. Slični uslovi vladaju i u obližnjem Črnom Kalu, dok se tokom letnjih vrućina penjači radije sele ka Kotečniku i Čreti u Štajerskoj ili ka penjalištima Gorenjske. Slovenija danas, na sunčanoj strani Alpa, broji oko 140 prirodnih penjališta, uz procenu da između 10.000 i 20.000 domaćih sportskih penjača redovno posećuje stene, kojima se pridružuju i brojni gosti iz Italije, Hrvatske, Austrije, Češke i drugih evropskih zemalja.

Jurij Ravnik, trener sportskog penjanja i jedan od istaknutijih članova projekta Opremimo slovenačka penjališta (Osp), podseća da su penjači osamdesetih i devedesetih godina često bili mladi entuzijasti koji su stopirali i spavali pod stenama, što je ponekad ostavljalo loš utisak. „Danas je profil penjača potpuno drugačiji. To su ljudi sa poslom, koji traže udobnost, apartmane ili druge oblike smeštaja, koji nakon penjanja odlaze na dobar obrok, kupuju lokalno vino, ulje i druge proizvode. Najčešće dolaze na više dana, često van sezone. Penjači su dobri turisti“, kaže Ravnik, navodeći kao primer Kalimnos u Grčkoj, kao i destinacije u Španiji i Francuskoj koje su izgradile ekonomiju upravo na penjačkom turizmu.

Neophodna saradnja opština i države

Ravnik ističe da se kroz projekat Osp ulaže u bezbednost i opremanje penjališta, u saradnji sa vlasnicima zemljišta i organizacijama za zaštitu prirode. „Ali to nije dovoljno. Moraju biti uključeni svi – od lokalnog stanovništva do opština, države i Slovenačke turističke organizacije. Razvoj penjališta i penjačkog turizma moguć je samo zajedničkim delovanjem“, napominje on. Trenutno se opremanje finansira gotovo isključivo kroz donacije i volonterski rad, kroz projekat Osp.

Iako postoje pozitivni primeri, poput nove stene u Osilnici i saradnje sa opštinom Koper, većina aktivnosti je i dalje stihijska. „Potencijal za razvoj penjačkog turizma u Sloveniji je ogroman, ali ne znamo kako da ga dovoljno dobro iskorimo“, zaključuje Ravnik, dodajući da sličan potencijal postoji i širom bivše Jugoslavije i u Albaniji. „Ovo je izuzetno atraktivna penjačka regija koja bi se mogla ponuditi kao jedinstven proizvod,“ misli Ravnik, jer je penjačka zajednica u ovom regionu veoma blisko povezana.

Opremačica smerova

Jedna od najproduktivnijih i retkih žena među opremačima penjališta je Betka Galičič. Nakon alpinističke karijere posvetila se sportskom penjanju, a 1999. godine počela je i sama da oprema slovenačka penjališta – kako kaže, da bi mogla da se penje kod kuće. Opremila je sva veća slovenačka penjališta – od Crnog Kala, Ospa i Kotečnika – i mnoga manja, a obeležila je i smerove u hrvatskom kanjonu Buzeta i Čikoli, gde postoji čak 125 njenih smerova, a jedan sektor je čak i nazvan po njoj.

Uverena je da je za razvoj penjališta ključna lokalna zajednica. „Potrebno je sve urediti sistemski. Svi bi turizam, ali ne i turiste“, kaže, dodajući da ne razume kad ljudi ne žele da uberu novac koji im je ispred nosa. Sagovornica se slaže da je saradnja uvek lakša kada su uključeni i meštani.

Slovenački penjači, međutim, nisu usavršavali svoje veštine samo na domaćim penjalištima, već i na hrvatskim stenama. Na primer, u vodiču za penjanje za Paklenicu navodi se da je nova era počela 1976. godine, kada je poznati slovenački alpinista Franček Knez prvi put posetio kanjon, promenivši shvatanje penjanja, jer reč „nemoguće“ za njega nije postojala. Slovenački penjači su i danas među najbrojnijim posetiocima hrvatskih penjališta, a sve više posećuju i Bosnu i Hercegovinu, gde su poslednjih godina takođe ustanovljena nova penjališta.

Penjanje kao dodatna turistička ponuda

Tradicija penjanja u Hrvatskoj možda nema tako dugu istoriju kao Slovenija, ali i tamošnja penjačka zajednica raste.

„Ovaj sport je postao popularan i pristupačan. Ima i više penjačkih dvorana, pa broj penjača raste širom zemlje“, kaže jedan od legendarnih hrvatskih penjača, Boris Čujić, koji je popeo brojne prvenstvene smerove u Paklenici, a ostavio je trag i na drugim hrvatskim penjalištima. Čujić napominje da je sportsko penjanje možda rasprostranjenije u Sloveniji, ali se penjački turizam više razvija u Hrvatskoj, prema njegovim rečima: „Mnoge destinacije u našoj zemlji su shvatile da penjanje može predstavljati dodatnu turističku ponudu i privući određeni krug gostiju.“ U zemlji već postoji između 120 i 130 prirodnih penjališta. Najpoznatija su svakako Paklenica, kanjon Čikole, Omiš i okolina, Buzet, ili Istra i Hvar.

„Balkan i dalje ima izvanredan potencijal za razvoj penjališta, ne samo u Sloveniji i Hrvatskoj. U Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji ima dosta lokacija gde još niko nije opremio prirodne zidove. Ovo područje je pravi penjački Eldorado“, kaže Boris Čujić. On ističe da je prednost ovog regiona što je dostupan automobilom.

Najpoznatije stene za penjanje u Hrvatskoj su svakako one u Nacionalnom parku Paklenica (NPP), koje posećuju planinari i penjači. Kanjon sadrži i klasična mesta za sportsko penjanje i brojne dugačke, bušene smerove, koji na najvišem zidu, čuvenom Anića kuku, mere i do 350 metara, a na vrhu nagrađuju penjače veličanstvenim pogledom na zaliv i okolna ostrva. Rashlađivanje u bazenima ili moru nakon penjanja smerom je posebna nagrada, posebno u vrućim danima.

U nacionalni park Paklenica godišnje dođe između 130.000 i 140.000 posetilaca. Prema podacima NPP-a, najviše penjača ga posećuje pre i posle sezone. Posebno je živo oko 1. maja, kada se tamo tradicionalno održava međunarodni susret penjača. U to vreme, u kanjon i Stari Grad hrle i slovenački penjači, koji inače tokom cele godine posećuju Paklenicu, gde su se trenirali i brojni slovenački alpinisti. U NPP-u objašnjavaju da su, pored Hrvata, najčešći gosti Nemci, zatim Slovenci, Englezi i Poljaci. Od penjača takođe zarađuju za život okolni kampovi i vlasnici apartmana, a popodne i uveče ova zajednica se često okuplja u restoranu Dinko, koji je poznat po odličnim ribljim jelima..

Impozantne stene kanjona Čikole

Malo južnije u unutrašnjosti, blizu Šibenika, proteže se kanjon Čikola, okružen impozantnim zidovima od žute i sive stene. Tamo je u poslednjoj deceniji izraslo jedno od najvećih penjališta u Hrvatskoj, gde, pored meštana, možete sresti mnoga slovenačka lica, posebno tokom novembarskih i novogodišnjih praznika. Članovi penjačkog kluba Teton iz Šibenika mnogo su pomogli u razvoju penjališta, a većinu penjačkih smerova opremili su Boris Čujič, Igor Čorko i Betka Galičič, po kojoj je i jedan sektor dobio ime. Predsednik Tetona, Pere Županović, kaže da je sve počelo evropskim projektom, čija je svrha bila da se ponuda na rubu Nacionalnog parka Krka dopuni vija feratom, ziplajnom i penjalištem.

Penjalište se najviše razvilo, tako da danas tamo možete pronaći skoro 400 smerova, dužine do 40 metara. „Ovo su atraktivni zidovi, pa dolazi sve više penjača, produžavajući sezonu meštanima“, kaže Županović. Za sada je obezbeđivanje opreme za uređenje smerova uglavnom prepušteno pojedincima, ali traže sistemsko rešenje. Međutim, opština Šibenik je nedavno finansirala uređenje senovitog penjališta Promina, jer je želela da osigura ponudu za penjanje i leti.

Penjališta se razvijaju i na ostrvu Hvar, gde su opštine Hvar i Jelsa ovo prepoznale kao deo turističke ponude koja privlači goste van sezone. Od prošle godine plaćaju meštaninu Fabijanu Beliću da se brine o održavanju i razvoju penjališta. „Ranije sam zimi išao na Island da radim, ali sada su mi obezbedili prihod, tako da mogu da ostanem kod kuće i brinem o tome“, objašnjava Belić. Na Hvaru već imaju 12 penjališta sa 500 smerova, a planiraju da ove godine urede dodatnih stotinu. „Za Novu godinu na ostrvu je bilo dosta Slovenaca. Dolaze i Nemci, Austrijanci, Česi i, naravno, Hrvati“, primećuje sagovornik.

Penjački procvat u BiH

U Bosni i Hercegovini se u poslednjih deset godina takođe razvija sportsko penjanje, sa više od deset uređenih penjališta, među kojima se ističu Blagaj, Pecka, kanjon Tijesno, Kameni most.... Predsednik sportskog penjačkog kluba Blagaj, Haris Čusto, objašnjava da je sve počelo sa penjačem iz Sarajeva koji je video potencijal za penjalište u srednjovekovnom gradu Blagaju. Tako su 2014. godine tamo počeli da uređuju smerove, kojih sada ima više od 240, a razvila se i mala lokalna penjačka zajednica sa oko 20 aktivnih članova.

Dobru polovinu njih opremili su meštani, a ostatak su bili Slovenci, Austrijanci, Nemci i drugi koji su želeli da tamo ostave svoj trag. Prema Čustovim rečima, penjalište godišnje poseti oko 5.000 penjača. Poslednjih pet godina organizuju i festival penjanja, a profit od toga se zatim koristi za finansiranje održavanja i razvoja penjališta. Uskoro će otvoriti i penjački dom, koji će moći da primi 20 ljudi. „Blagaj je turistička destinacija, pa su i lokalni stanovnici dočekali penjače širom otvorenih ruku, jer osiguravaju posetu van turističke sezone. „U Blagaju se može penjati tokom cele godine“, zaključuje Čusto.