TANJA BOŠKOVIĆ ZA "BLIC" Moramo da budemo bolji prema sebi, da budemo čistog srca: Nemoral je ogroman

Na samom kraju godine, u vremenu kada se svode računi, a misli se prirodno okreću onome što ostaje iza nas i onome čemu se nadamo, razgovarali smo sa Tanjom Bošković, glumicom čije ime već decenijama stoji kao sinonim za dostojanstvo, posvećenost i istinsku ljubav prema pozorištu.

Njene reči, iskrene i beskompromisne, nose mir, iskustvo i duboku ljubav prema životu, pozorištu, jeziku i ljudima.

U novogodišnjem intervjuu za “Blic”, jedna od najvećih glumica našeg prostora Tanja Bošković govori o protekloj godini, o prijateljstvima koja traju decenijama, o domu između Beograda i Herceg Novog, o unuku, tradiciji, pozorištu i svetu kakav jeste i kakav bi, po njenom osećaju, morao da bude. Bez ulepšavanja, bez kalkulacija, sa radošću i snagom koju samo istinska posvećenost životu može da donese.

Kako pamtite 2025. godinu?

– Bila je odlična, kao i svaka, od Boga dar. Kada pogledate malo bolje, možda sam mogla i da odem mnogo ranije. Radila sam posao koji volim. Ove godine su se divne stvari dešavale kada je reč o privatnom životu. Dosta sam putovala i mnogo predstava sam odigrala. Igram sa ljudima koje duboko i ozbiljno poštujem i volim. Idem među svet koji dolazi i plaća karte da bi nas gledao. Šta će meni više? I ne treba mi. Ja sam izuzetno zadovoljna. Žive su mi kolege, proslavili smo 50 godina od diplomiranja. Pokoj duši Radmili Živković, da se i nje setim u radosti. Ona je otišla pre svih nas. Neka joj je laka crna zemlja, neka se njena duša, sigurno, negde raduje. Ja se zaista sa radošću sećam i onih koji su otišli. Svoje klase, odnodno klase u kojoj sam završila, profesora Bajčetića se sa radošću sećam i mislim da on na nebesima pravi neke fantastične stvari sa svojim studentima i sa onima koji nisu studenti. On je čovek pozorišta i velika mi je radost da ga se setim. Naša klasa je zdrava, dobro se družimo i svi igramo, što je neverovatno. I to je velika radost i mislim da je to ono pravo glumačko dostignuće. Znate, nagrade dolaze i prolaze, to uopšte nije bitno, njih vam daju neki ljudi. A to što smo ostali prijatelji 50 godina, radeći ovaj posao koji nije nimalo lak ni jednostavan, to je velika radost, to je prava stvar. Zaista, iza nas ostaju samo prijateljstva. Sve ostalo su luk i voda, sujete i besmislice.

Divan komšiluk u Herceg Novom

Možemo li da podsetimo čitaoce ko je sve bio s vama u klasi na Akademiji?

– Azra Čengić, Gorica Popović, Ljilja Dragutinović, Jelica Sretenović, Zlata Numanagić, Tanja Cvetković, Rada Plećaš, Brana Jerinić, Milan Štrljić, Rade Vukotić, Branko Đurić, Krsmić, Miralem Zupčević... Nemojte zameriti, imam 73 godine. Sve ih zaista volim. Ako sam nekoga propustila, to je zaista omaška.

Nekako ste Beograd zamenili za Herceg Novi. Kako izgleda život tamo i koliko vam prija?

– Jako uživam. Znate, u Herceg Novom je, pre svega, blagotvorna klima. Još uvek postoji nešto što se zove komšiluk i ja u tom komšiluku uživam. Tamo je fantastična klima. Tamo igramo predstavu “Uspomene Sare Bernar” Dejan Đonović i ja. Iz tog pozorišta putujemo po celom svetu i u tome zaista uživamo. Mislim da ćemo uspeti, ne znam kada, ali da se to pozorište potpuno profesionalizuje i da se iskoriste ti vanredni glumci koji su na bilo koji način vezani za Herceg Novi, bilo da su tamo rođeni, bilo da su se tamo nastanili, kao ja, Branka Pujić, Dara Džokić, Seka Sablić, kao i mnogi od nas koji živimo pola ovde, pola tamo. To je vanredan grad, pun kulturnih dešavanja, živ i tokom zime. Mene to čini srećnom. Januar, doduše, provodim u Majamiju, ali se sve ostalo vreme trudim da budem u Herceg Novom. Dejan Đonović i ja ove godine otvorićemo “Praznik mimoze” u februaru i tome sam se jako obradovala. Trinaestog februara je otvaranje i to mi je velika radost. Ja sam počasni građanin Herceg Novog i ljubazni gradonačelnik je zamolio da nas dvoje, kao par iz “Sare Bernar...”, otvorimo taj praznik. Dobila sam na poklon od jednog divnog kompozitora pesmu koja se zove “Novski vals” ja ću je otpevati na tom otvaranju. Tako sam radosna. Simke mi je napisao dve pesme koje su bile namenjene meni u “Balkanskom ekspresu”, a sada sam dobila i od još jednog kompozitora pesmu pisanu baš za mene. To su moje biografske jedinice, to su moje nagrade. Kažu: „Ali imaš mnogo važnijih nagrada.“ Da, ali ovo je pisano samo meni. Toliko sam srećna zbog toga. To su, eto moje male sujete.

Majami i januar, postala je to vaša mala tradicija?

– Majami i januar, da. Odem u januaru u Majami zato što mi je divno da provodim vreme sa svojim unukom, sinom i snahom i mislim da je to sasvim u redu. Radujem se i tome. Veliki je to put. Ne znam koliko ću još moći tako da putujem. Sve sam se nadala da ćemo dobiti direktnu liniju Beograd–Majami, pa bi mi bilo lakše. Ovako nije jednostavno, ali to je što je.

Unuk Nikola

Jeste li se uželeli dvogodišnjeg unuka Nikole?

– Jesam. Unuk je vrlo specijalan. Unuk je čarobno stvorenje. Bili su letos ovde i provela sam s njim neko vreme, i mislim da je to jako lepo. Veoma se insistira na tome da se maternji jezik nauči, jer je to vreme najbolje za učenje. Danas sam videla jednu zanimljivu knjigu koju ću, verovatno, poneti sa sobom da Nikola i ja vežbamo. Znate, nisu isti glasovi u srpskom jeziku i u engleskom ili španskom. On za sada uči samo srpski i mislim da je to veoma važno. Važno je da naši unučići i praunučići prvo nauče srpski jezik. Naučiće oni i jezik sredine u kojoj žive, ali je izuzetno važno da nauče dobar srpski.

Šta očekujete od 2026. godine, privatno, a šta poslovno?

– Poslovno ne očekujem ništa. Prestala sam da očekujem bilo šta. Bogu se molim za mir u duši i za zdravlje mojih bližnjih. O pozorištu moramo da vodimo mnogo više računa nego što vodimo. Volela bih da se politika ne meša u oblast kulture. Mi smo ti koji štitimo jezik, štitimo sve ono što nam je Gospod dao na staranje. Rođeni smo ovde i moramo da brinemo o svojoj zemlji, o čistoti duha, da ne dozvolimo da nam se u mistiku jezika mešaju ljudi koji, osim potrebe da nas kulturno porobe, nemaju drugih dobrih namera. Volela bih da se zaštitimo od tog „bela sveta“, namerno to tako kažem, koji mi ide na nerve. Mnogo bih više volela da se prisetimo tradicije našeg naroda, našeg jezika, načina postojanja, religije, svega onoga najboljeg što čini ovaj narod. Možda to deluje starinski, ali moramo da budemo bolji prema sebi, da budemo čistog srca i da ne trčimo za belosvetskim modama. To me ne zanima. Mnogo me više interesuje prošlost mog naroda, u nadi da će nam budućnost biti nežnija. Postali smo nemoralni i to ne mogu da podnesem. Nemoral je ogroman i dolazi po diktatu onih koji se bave visokom svetskom politikom. Mene to ne interesuje. Mene interesuju tradicija i suština, to smo mi.

Postoji li mogućnost da vas u budućnosti gledamo u nekoj seriji ili filmu?

– Ne. Definitivno ne. U pozorištu još i možete, ponekad, ali sve ređe. Mene to više ne interesuje. Ovo nije način koji ja volim. Ne interesujem ni ja publiku i to je u redu. Ne želim da se mešam u nešto što smatram plitkim i nedostojnim života. Ovo malo što igram — igram Saru Bernar po celom svetu i igram kabare, to je ono što me ispunjava. Ne mogu više da igram predstave koje mene ne zabavljaju. Ne dopada mi se ni atmosfera. Više nije prijateljska, nema tog truda. Sve je „take the money and run“, otimačina, brzina, sada ili nikad. Ako izađete na scenu, morate bar nešto da pokažete, nešto što niko drugi ne može, makar u oblasti vrline. Danas se predstave prave na brzinu, sve je veštačko, čak i ta veštačka inteligencija. Mi ni sa sopstvenom, prirodnom inteligencijom ne možemo da izađemo na kraj, a kamoli s veštačkom. Mene ne zanimaju materijali koji pokušavaju da zamene dušu. To ne može. To ne postoji. Pitaju me zašto se grlim sa poznatim i nepoznatim ljudima? Zato što je to pravo i istinito. Nekada se desi da me nečija energija odbije, ali i to je u redu. Ne zanima me da se predstavljam kao nešto što nisam, niti da se koristim nečim što ne dolazi iz moje duše. Mogu mirno da idem tamo gde ima duhovne hrane za mene.