Njihove olovke i hemijske koristili smo svi u Srbiji, ali i milioni drugih: Danas broje zadnje dane

Veliki fabrički kompleks na zagrebačkom Črnomercu, u kojem su se proizvodile grafitne i hemijske olovke, nalivpera i kompletan pisaći pribor, već godinama je u stečaju.

Iako još nije srušen, a zemljište je prodato, prema rečima komšija fabrika doslovno broji poslednje dane pre nego što zauvek ostane samo deo kolektivnog sećanja potrošača.

Počeci uoči Drugog svetskog rata

Fabrika olovaka Zagreb nastala je kao naslednik preduzeća L. L. C. Hardmuth Koh i Noor još 1937. godine. Prva lokacija jedinog hrvatskog proizvođača olovaka nalazila se na današnjem Prilazu baruna Filipovića, gde je već u prvoj godini rada proizvedeno oko 5,5 miliona olovaka i drvenih pastela, uz svega 28 zaposlenih radnika.

Do 1940. godine izgrađena je i pilana za obradu drveta potrebnog za proizvodnju, ali je fabrika 4. marta 1945. potpuno uništena u vazdušnom napadu na Zapadni kolodvor u Zagrebu, nakon čega je proizvodnja obustavljena, prenosi Index hr.

Obnova i industrijski uspon posle rata

Fabrika je obnovljena 1946. godine i postala državno preduzeće, a već 1950. spojila se sa kompanijama Četkara i Albuminat. U tom periodu zapošljavala je oko 120 radnika i proširivala asortiman sa klasičnog pribora za pisanje na proizvode za crtanje i slikanje.

Tokom pedesetih godina sprovedena je intenzivna modernizacija, izgrađeni su novi pogoni, skladišta i sušionice drveta, a arhitektonska rešenja potpisivao je arhitekta Milan Grakalić. Zbog rasta proizvodnje, fabrika se 1958. godine preselila u Poljačku ulicu, gde se i danas nalazi.

Izvoz u svet i vrhunac proizvodnje

Tokom šezdesetih godina TOZ je bila opremljena savremenim automatskim mašinama i proizvodnim linijama. Sredinom te decenije fabrika je zapošljavala skoro hiljadu radnika i proizvodila oko 100 miliona komada olovaka i pisaćeg pribora godišnje.

Zagrebačke olovke izvozile su se širom sveta, uključujući Veliku Britaniju, dok je asortiman obuhvatao i nalivpera, pribor za crtanje i slikanje. U sedamdesetim i osamdesetim godinama TOZ je predstavljala sam vrh zagrebačke industrije.

Pad kroz tranziciju i privatizaciju

Nakon privredne reforme 1965. godine proizvodnja je privremeno pala, ali se kompanija oporavila izgradnjom novog proizvodnog pogona 1976. godine. Do sredine osamdesetih TOZ je proizvodila oko 300 miliona artikala godišnje.

Ipak, devedesetih godina, tokom procesa privatizacije i tranzicije, fabrika je počela da gubi tržišnu poziciju. Uprkos pokušajima revitalizacije brenda i sporazumu iz 1998. godine sa Krunoslavom Penkalom, sinom izumitelja Slavoljuba Penkale, propast se nije mogla zaustaviti.

Stečaj i kraj jedne industrijske ere

U 21. veku TOZ je postajala sve nekonkurentnija, a 2015. godine, sa svega 50 zaposlenih, proglašen je stečaj. Trgovački sud u Zagrebu 2022. godine procenio je vrednost nekretnina TOZ Penkale na 81,9 miliona kuna, koje su potom ponuđene na elektronskoj javnoj aukciji.

Krajem 2024. godine fabrika je prodata na drugoj dražbi za oko 5,4 miliona evra, upola nižu cenu od početne. Novi vlasnik, kompanija Adria Commodities, preuzela je oko 60.000 kvadratnih metara nekretnina i zemljišta.

Iako TOZ Penkala International i dalje ima aktivan veb sajt, telefoni nisu dostupni, a komšije navode da se proizvodnja odvija tek u jednom manjem pogonu.

Za fabriku koja je decenijama bila simbol industrijske snage Zagreba, čini se da je tinta u nalivperu konačno presušila.