Proizvodnja paradajza zahteva mnogo ljubavi, odricanja i svakodnevnog rada, počevši od ranog jutra do kasnih večernjih sati
Porodica Kocić ističe da se trud, ulaganje i ljubav prema paradajzu osećaju u svakom zalogaju domaćeg ploda
Nema ukusa koji više podseća na leto od domaćeg paradajza. Dok ga jedni vide kao sastojak salate, drugi u njemu vide plod svog svakodnevnog rada. Kako nastaje jedan od omiljenih ukusa Srbije i zašto ga proizvođači nazivaju svojom najvećom ljubavlju, saznali smo na porodičnom gazdinstvu Kocić u selu Svirce kod Leskovca.
Čeri, crveni, žuti, crni, volovsko srce, šljivar, domaći...Mali, veliki, okrugli, duguljasti, mesnati i sočni. Za salatu, kuvanje, sos, sok ili zimnicu. Njegovo veličanstvo paradajz. A po njega smo došli baš tamo gde raste, u selo Svirce kod Leskovca, na porodično gazdinstvo Kocić.
Sve uspeva kada se gaji s ljubavlju
Kada zakoračite u jedan ovakav plastenik na jugu Srbije, dočekaće vas prava tropska džungla. Redovi kao da nemaju kraj, a sa svih strana - zreli, crveni plodovi. I svaki od njih prošao je dug put od rasada do naše trpeze. Proizvođači iz ovog kraja godišnje posade više od osam miliona korena paradajza.
"Vredni ljudi. Paradajz svuda može da uspe, i u saksiji. Samo kad je čovek zainteresovan. Treba nešto i da voliš, pa da ti se vrati. Moraš da budeš zaljubljen", rekao je Aleksandar Kocić.
A ova ljubav, kao i svaka druga, traži mnogo odricanja. Dok većina još spava, za Kociće je radni dan odavno počeo.
"Teško je. Svaki dan ustajem u 4 ujutru, ležem u 10 uveče i tako svaki dan od kako je krenuo paradajz. Umorno izgleda svaki dan, ali borimo se nekako", kaže Dušan Kocić.
Porodica Kocić ubere do 400 tona paradajza
"Idemo berba i šta god ima da se radi, beremo dok je hladnije malo, do 11, pola 12, a onda posle smo svi u hali, pakujemo robu i onda se vozi kupcima", dodao je Aleksandar.
Na porodičnom gazdinstvu Kocić, na dva hektara i u 35 plastenika, kroz četiri sadnje posadi se oko 40.000 korena paradajza, a ubere se do 400 tona.
"Pogledajte, paradajz mora da ima semenku, bez semenke kad kupiš paradajz nešto nije u redu", otkrio je Aleksandar.
Šta fali proizvođačima?
Međutim, kada dođe vreme prodaje, najveći problem nije proizvodnja, već cena.
"Samo nam fali da se cena poboljša i radili bismo još više. Mi seljaci sve što zaradimo uložimo u našu zemlju, u naše selo. Ne ulažemo dalje. Ali za to nam trebaju bolje cene", objasnio je Dušan.
I tako, od prvog jutarnjeg obilaska plastenika do poslednje ubrane gajbice, iza svakog paradajza stoje sati rada, mnogo ulaganja i još više ljubavi. A upravo se to, kažu Kocići, na kraju i oseti u svakom zalogaju.
