Ovaj šef je svojim zaposlenima poklonio 240 miliona dolara! Neki mislili da je šala kada u videli uplatu, bonusi im promenili život
Zaposleni su iskoristili bonuse za poboljšanje svog života, uključujući otplatu dugova i ulaganje u lokalnu zajednicu
Kompanija je imala upečatljivu priču uspeha, uključujući inovacije i proširenje na tržišta
Komentara 1
Slušaj vest
0:00/
0:00
U martu je Lesija Ki pozvana na sastanak sa svojim šefom, Grejemom Vokerom, u blizini fabrike u kojoj su radili. Za stolom na otvorenom, Voker je zahvalio Ki na 29 godina rada u kompaniji. Zatim joj je kolega predao zapečaćenu plavo-belu kovertu. Otvorila ju je i briznula u plač, dok se Voker borio da zadrži prisebnost. Evo zašto.
Voker je Ki, koja ima 51 godinu, uručio je iznos novca koji joj je promenio život — a isto je učinio i za još 539 svojih stalno zaposlenih radnika.
Blic preporučuje
Voker i njegova porodica osnovali su kompaniju u Mindenu, u saveznoj državi Luizijana, pod nazivom "Fibrebond", koja proizvodi kućišta za elektroenergetsku opremu. Početkom ove godine pristao je da firmu proda kompaniji "Iton", koja se bavi upravljanjem energijom, za 1,7 milijardi dolara.
Voker je želeo da nagradi zaposlene, zahvalan što su mnogi ostali uz kompaniju tokom teških godina, pre nego što je dobila novi zamah proizvodeći kućišta za data-centre. Zato je u uslove prodaje uneo klauzulu da 15% prihoda od transakcije pripadne zaposlenima.
Prosečan bonus iznosio je 443.000 dolara
U junu je 540 stalno zaposlenih počelo da prima ukupno 240 miliona dolara bonusa. Prosečan bonus iznosio je 443.000 dolara, isplaćivan tokom pet godina, pod uslovom da zaposleni ostanu u kompaniji u tom periodu. Dugogodišnji radnici dobili su znatno više.
Na dan isplate, zaposleni su u neverici gledali u pisma sa iznosima bonusa. Neki su mislili da je u pitanju šala. Mnogi su bili duboko emotivni. Od tada su taj novac koristili da smanje dugove, kupe automobile, plate školovanje dece i obezbede penziju. Jedan zaposleni odveo je celu širu porodicu u Kankun. Novac je podigao raspoloženje i podstakao lokalnu ekonomiju u Mindenu, gradu od oko 12.000 stanovnika, koji se nalazi tridesetak minuta istočno od Šrivporta.
„Neki su potrošili novac već prvog dana, možda čak i prve noći“, kaže Voker (46). „Na kraju, to je njihova odluka — dobra ili loša.“
Lesija Ki se zaposlila u Fibrebond-u 1995. godine, zarađujući 5,35 dolara po satu. Imala je 21 godinu, troje male dece i gomilu dugova. Počela je u završnom pogonu, čisteći i pakujući proizvode pre slanja kupcima. Sa strane je čistila kuće kako bi dodatno zaradila, ali ni to nije bilo dovoljno da izbegne bankrot. Tokom godina napredovala je kako se njen privatni život stabilizovao. Početkom ove godine vodila je tim od 18 ljudi i upravljala objektima kompanije na površini od 254 hektara.
Bonus je iskoristila da otplati stambeni kredit i ostvari dugogodišnji san — otvori butik odeće u obližnjem gradu.
„Ranije smo živeli od plate do plate“, kaže ona. „Sada mogu da živim. Zahvalna sam.“
Nije neuobičajeno da zaposleni dele dobit kada se kompanija proda ili izađe na berzu kroz unosnu inicijalnu javnu ponudu (IPO). Silicijumska dolina puna je priča o sekretaricama i drugima koji su se obogatili zahvaljujući IPO-ima. Međutim, ti zaposleni uglavnom poseduju akcije svojih kompanija. Mnogo je ređe da oni koji nemaju vlasnički udeo profitiraju od velike prodaje. Upravo to Fibrebond čini posebnom pričom.
Uspeh kompanije jednako je neverovatan. Godine 1982. Vokerov otac, Klod Voker, iskoristio je novac od prodaje druge firme da osnuje Fibrebond. Kompanija sa 12 zaposlenih gradila je objekte za telefonsku i elektroenergetsku opremu pored železničkih pruga. Tokom 1990-ih preorijentisala se na betonska kućišta za bazne stanice mobilne telefonije i cvetala kako se ta industrija širila.
Ali 1998. godine fabrika "Fibrebonda" izgorela je do temelja, gotovo uništivši poslovanje. Bilo je potrebno više meseci da se proizvodnja ponovo pokrene. Klod Voker i porodica nastavili su da isplaćuju plate, kažu zaposleni, što je izgradilo snažnu lojalnost. Potražnja je porasla 2000. godine, ali je splasnula nakon pucanja dot-kom balona. Početkom 2000-ih Fibrebond je imao samo tri klijenta, zbog čega je broj zaposlenih smanjen sa oko 900 na 320.
Sredinom 2000-ih Grejem Voker i njegov brat počeli su da vode kompaniju, nakon što su prethodno obavljali najjednostavnije poslove, a zatim preuzimali odgovornije funkcije. Kada su došli na čelo firme, dve godine su prodavali imovinu i smanjivali dugove. Bez uspeha su pokušavali da uđu na nova tržišta, uključujući izgradnju školskih učionica.
„Znali smo da se šalimo da smo kao porodica iz serije Arrested Development koja se vozi stepeništem na točkovima nakon što je prodala privatni avion“, kaže Voker. „Bilo je mnogo znakova nekada uspešne firme, ali malo stvarne aktivnosti.“
Zaposleni su ostali. U Mindenu su mogućnosti bile ograničene —"Volmart" je jedini drugi veliki poslodavac. Neki su cenili blisku radnu atmosferu i pogodnosti koje je "Fibrebond" nudio. Na primer, svakog četvrtka u 14 časova kompanija deli čips, slatkiše i sokove dok se zaposleni okupljaju i razgovaraju.
„Imamo porodičnu atmosferu“, kaže Ki. „Svi brinu jedni o drugima.“
Kompanija je osnovala fond, kojim su upravljali Ki i još sedam zaposlenih, kako bi pomogla radnicima koji su imali problema sa plaćanjem računa. Fond je bio od velike pomoći kada su Vokerovi tokom krize zamrzli plate na nekoliko godina.
Godine 2013. Vokerovi su pokrenuli diviziju Fibrebond Power, kako bi proizvodili složenije industrijske objekte i udaljili se od telekomunikacija. Godine 2015. Grejem Voker, diplomirani istoričar sa Univerziteta „University of the South“, postao je generalni direktor. Ponovo je zaposlio neke radnike koji su ranije bili otpušteni.
Umesto pojedinačnih bonusa, "Fibrebond" je počeo da dodeljuje timske bonuse kada bi kompanija ispunila ciljeve bezbednosti i druge pokazatelje, što je dodatno oblikovalo kulturu firme.
„Svi navijaju jedni za druge“, kaže Hektor Moreno, direktor razvoja poslovanja u Fibrebondu.
Izgledi su se poboljšali, ali su česti usponi i padovi izazivali „vrtoglavicu“, priznaje Voker. Zamolio je zaposlene da mu veruju, obećavši im da će imati koristi ako kompanija ikada postigne veliki uspeh.
„Borili smo se za svaku porudžbinu, a kamoli za profitabilne“, kaže Moreno.
Kompanija je preuzela veliki rizik, investirajući 150 miliona dolara u proširenje kapaciteta za izgradnju infrastrukture za data-centre, uključujući kućišta za elektroenergetsku opremu. Taj potez se isplatio 2020. godine, kada je tržište eksplodiralo zbog naglog rasta potražnje za cloud uslugama tokom kovid zatvaranja. U poslednje vreme, interesovanje za veštačku inteligenciju dodatno je povećalo prodaju, kao i potražnja za terminalima za izvoz tečnog prirodnog gasa. Tokom poslednjih pet godina, prihod Fibrebonda porastao je gotovo 400%.
Veće kompanije su to primetile i pokazale interesovanje za preuzimanje. Voker je potencijalnim kupcima rekao da 15% prihoda od svake prodaje mora pripasti zaposlenima, kao nagrada za njihovu lojalnost i posvećenost.
Zašto baš 15%? Nije postojao poseban razlog.
„Više je od 10%“, kaže on.
Minden, grad sa centrom od crvene cigle koji neke podseća na božićni film sa kanala Hallmark, godinama je gubio radna mesta, stanovnike i firme, koje su se često selile u susedni Teksas.
„Ponekad izgleda kao da nas napredak zaobilazi“, kaže Voker. „Ovde retko vidimo dobre stvari.“
Želeo je da uradi nešto dobro. Takođe je strahovao da bi mu bilo neprijatno da uđe u lokalnu prodavnicu znajući da nije podelio dobit.
Razgovarajući sa poreskim stručnjacima, shvatio je da može da poveća isplate ako bonusi dođu od kupca, a ne od njegove porodice, kako bi se izbeglo dvostruko oporezivanje. Uz to, da je porodica isplaćivala bonuse, bilo bi teže zahtevati da zaposleni ostanu u firmi još nekoliko godina, što je smatrao ključnim za uspešnu tranziciju.
Bez tog uslova, „mislim da drugog dana ne bismo imali mnogo zaposlenih“, kaže on.
Potencijalni kupci i drugi savetnici upozoravali su ga na rizike. Zaposleni koji su ranije dali otkaz ili bili otpušteni mogli bi da ga tuže. Voker je tražio primere drugih koji su učinili slično. Jedan proizvođač garažnih vrata nagradio je zaposlene nakon prodaje, ali su oni imali vlasnički udeo. Nasuprot tome, Fibrebond je bio u vlasništvu sedam članova porodice — Kloda Vokera i njegovih petoro dece, pri čemu je Grejem Voker imao većinsku kontrolu glasova.
Ostao je pri svom zahtevu.
Da li je porodica, koja će zaraditi više od milijardu dolara, razmatrala veće bonuse?
„Skoro četvrt milijarde dolara u rukama zaposlenih delovalo je pravedno“, kaže Voker.
Portparolka kompanije Iton izjavila je: „Postigli smo dogovor sa ovom porodičnom kompanijom druge generacije koji poštuje njihove obaveze prema zaposlenima i zajednici.“
Kada je prodaja najavljena, neki zaposleni su strahovali da će se izgubiti kultura "Fibrebonda". Zatim su počeli da dobijaju bonuse. Bili su oduševljeni, iako su neki bili zatečeni porezima, koji su iznosili i do trećine isplate.
„Porezi su ludi“, kaže Hong Blekvel, dugogodišnja pomoćnica menadžera, koja će državi platiti skoro 100.000 dolara.
„To mi je slomilo srce“, kaže ona kroz smeh.
Neki su gunđali jer će novac dobijati godišnje tokom pet godina, što im otežava da daju otkaz ako to požele.
Većina je, ipak, bila zahvalna. Nisu očekivali veliku nagradu — možda nekoliko hiljada dolara. Jedan zaposleni je izašao sa papirima, vozeći se golf-kolicima, podignute pesnice.
Jedna žena je pogledala oko sebe i pitala da li ih neko snima skrivenom kamerom.
„Da li je ovo stvarno?“ pitala je.
„Bilo je nestvarno, kao da ljudima govorite da su dobili na lutriji. Šok je bio potpun“, kaže Moreno, koji je pomagao u podeli bonusa. „Pitali su: ‘Gde je kvaka?’“
Moreno se setio svog oca, imigranta iz Meksika koji je ceo život radio u fabrici aviona i umro 2010. godine, ne dočekavši penziju.
„Pomislio sam na njega i na to da nikada nije stigao da se penzioniše“, kaže on.
Moreno je svoj bonus iskoristio da odvede 25 članova porodice na slavlje u Kankun.
Bonusi su snažan podsticaj za grad i okrug, u kojima je Fibrebond najveći poslodavac, kaže gradonačelnik Mindena Nik Koks.
„Mnogo se priča o količini novca koja se troši“ u lokalnim radnjama, kaže Koks.
Neki zaposleni prošli su kroz pravi emotivni rolerkoster. Blekvel (67), poznata pod nadimkom „TT“, provela je više od 15 godina u Fibrebondu. Kao imigrantkinja iz Vijetnama, radila je u logistici, obezbeđujući da fabrike imaju potrebne delove za rad, a poslednjih godina zarađivala je skoro 27 dolara po satu.
„Šta god da im treba, mi obezbeđujemo“, kaže ona.
Pre prodaje firme razmišljala je o penziji, ali joj je prijatelj rekao da vredi sačekati da vidi da li će Voker nagraditi zaposlene. Uoči prodaje prisustvovala je sastanku na kojem je saznala da će postojati bonusi za ostanak u firmi, ali ne i koliki. Pročitala je slajd na kojem je pisalo da zaposleni moraju ostati još pet godina da bi dobili ceo iznos.
„Pomislila sam: ‘Bože, prestara sam, ne znam da li mogu još pet godina’“, kaže Blekvel.
Zatim je videla sledeći slajd: uslov od pet godina važio je za one mlađe od 65. Ona je mogla da se penzioniše i ipak dobije bonus.
„Rekla sam: ‘Hvala Bogu!’“, kaže. „Počela sam da plačem i skačem.“
Pred dan isplate kružile su glasine, ali nije znala šta da očekuje.
„Sve su držali u tajnosti“, kaže Blekvel.
Bila je među poslednjima koje su pozvali na razgovor. Dok je čekala, kolege su se vraćale u magacin govoreći: „TT, ovo će ti se svideti.“
Kada je došao njen red, sela je za sto sa Vokerom i drugim direktorima, pored belog šatora sa pićem i kolačićima. Dobila je nagradu: nekoliko stotina hiljada dolara. Ona i Voker su se zagrlili, puni emocija.
Te večeri, kod kuće, rekla je mužu novost. Nije mogao da veruje.
„Jesi li ozbiljna?!“, pitao je.
„Ozbiljna sam.“
Danas uživa u penziji. Kupila je mužu Toyotu Tacoma i planiraju putovanja. Veći deo novca će sačuvati.
„Sada ne moram da brinem“, kaže Blekvel. „Moja penzija je lepa i mirna.“
Što se tiče Vokera, on će napustiti kompaniju 31. decembra.
„Vreme je — za dobrobit biznisa i svih uključenih“, kaže on.
Kaže da je uživao posmatrajući reakcije svog tima. Jedno ih je zamolio — da mu jave kako im je novac promenio život.
„Nadam se da ću sa 80 godina dobiti mejl o tome kako je ovo nekome značilo“, kaže on.
(Izvor: The Wall Street Journal)