Ovo je bio NAJJEZIVIJI OBIČAJ kod Srba: Ono što su radili ženama je NEOPROSTIVO, a sve zbog straha od BOŽJE KAZNE

Gostoprimstvo je bilo neraskidivo povezano sa putnicima i namernicima, pa su mnoga domaćinstva, kako je običaj nalagao, imala posebnu prostoriju ili čak zasebnu kuću u dvorištu namenjenu gostima. Nazivali su je gostinskom sobom, gostinskom kućom ili konakom.

Svaki namernik mogao je biti siguran da će pronaći toplo i bezbedno utočište – gde god da ga zatekne noć. Vrata mu je možda otvarao gorštak namrštenog čela, gustih obrva, prodornog pogleda, orlovskog nosa, naglašenih brkova i koščate vilice, ali iza te spoljašnje strogoće krila se gotovo poslovična dobrota. Ta "namrgođena dobroćudnost" gostu je širom otvarala i kuću i srce – nudila mu je postelju, mesto za trpezom i sve najbolje što se pod tim krovom moglo naći.

Gost na pragu kao iskušenje ljudskosti i vere

U judaizmu, hrišćanstvu, budizmu i islamu milosrđe se smatra jednom od najvećih vrlina, a njegovim važnim izrazom oduvek se smatralo i gostoprimstvo. Odbiti putnika i uskratiti mu krov nad glavom predstavljalo je težak greh, za koji je, verovalo se, sledila kazna – Božja. O tome svedoče brojni primeri iz književnosti i svetih knjiga.

Jedan od najpoznatijih motiva u religijama i mitovima jeste epifanija – pojavljivanje božanstva ili natprirodnog bića među ljudima, često u neprepoznatljivom obličju. Takvih predanja bilo je mnogo i među našim precima. Dobro su poznate priče u kojima se Gospod, sam ili u društvu svetog Petra, kao i sveti Sava ili sveti arhanđeo, pojavljuju prerušeni u putnika ili prosjaka i od domaćina traže milost i gostoprimstvo. Tek pošto iskušaju njegovu dobrotu, otkrivaju ko su, a domaćina potom stiže zaslužena nagrada – ili kazna.

Čovek tradicionalnog društva zato je u svakom putniku i prosjaku mogao videti prerušeno sveto ili natprirodno biće. Verovao je da svakoga treba primiti i ugostiti, ne samo iz čovekoljublja već i za sopstveno dobro. Tome ga je učila i "Poslanica Jevrejima": "Gostoljubivost ne zaboravljajte, jer neki ne znajući primiše anđele na konak."

Čak i kada nagrada ili kazna nisu stizale odmah, verovalo se da čoveka neće mimoići. Čekale su ga na onom svetu – u vidu raja za milosrdne ili pakla za one koji su pred nevoljnikom zatvorili vrata.

Pravila gostoprimstva važila su i za domaćina i za gosta

Koliki su značaj gostoprimstvo i pružanje utočišta namernicima imali u životu našeg duboko religioznog naroda, pokazuje i jedna odredba "Zakona za raju" iz 1635. godine. Njome je bilo zabranjeno primati nepoznate putnike na konak unutar manastira, bez obzira na to da li su zdravi ili bolesni, verujući ili neverujući, siromašni ili bogati. Za njihov smeštaj bio je predviđen poseban prostor ispred manastirske kapije ili u njenoj neposrednoj blizini.

Međutim, pravila gostoprimstva nisu obavezivala samo domaćina. Istina, on je morao da pazi da gosta ničim ne uvredi i da mu, u granicama svojih mogućnosti, ništa ne uskrati. Ali i gost je bio dužan da se ponaša obazrivo i izbegava svaki postupak koji bi domaćina mogao dovesti u neprijatan položaj.

Njegovo ponašanje uređivali su jasno utvrđeni običaji, kojih je morao da se pridržava od trenutka kada pređe prag gostoljubivog doma pa sve do odlaska.

Mračna strana gostoprimstva: Gostinska obljuba

U pojedinim sredinama gostoprimstvo je poprimalo krajnje i danas teško prihvatljive oblike. Jedan od njih bila je takozvana gostinska obljuba – praksa prema kojoj je gostu nuđena žena iz domaćinstva.

Za ovaj običaj vezuje se i legenda o rođenju Sibinjanin Janka, odnosno Janoša Hunjadija, koji je, prema predanju, bio sin despota Stefana Lazarevića. Navodi se i da su se tragovi ove prakse u pirotskom i dimitrovgradskom kraju zadržali sve do 20. veka.

Pod izgovorom iskazivanja naročite počasti, žena je prepuštana gostu, a neretko i predstavnicima vlasti. O njenoj saglasnosti nije se vodilo računa: nije smela da se usprotivi, a ukoliko bi to ipak učinila, njene reči najčešće nisu nailazile na razumevanje niti poverenje.

Gost pod krovom bio je svetinja

Domaćin je bio dužan da gostu garantuje potpunu bezbednost – kako od ukućana, tako i od ljudi izvan doma. Ukoliko bi gost bio ubijen, domaćin je imao obavezu da ga osveti, bez obzira na to da li ga je ranije poznavao.

Zaštita je pripadala čak i gostu koji je neposredno pre dolaska naneo zlo domaćinu ili nekom članu njegove porodice. Domaćin je u takvoj situaciji mogao da mu uskrati gostoprimstvo, ali nije smeo da mu uzvrati zlom. Dok je bio pod njegovim krovom, gost je bio neprikosnoven.