Roditelji su je NAPUSTILI, u sirotištu trpela BRUTALNO ZLOSTAVLJANJE, pa sa osam godina OSTALA BEZ OBE NOGE: Danas joj se ceo svet divi, a ona sve duguje JEDNOJ ŽENI

Nagli porast raka štitne žlezde, hiljade prevremenih smrti (više od 90.000 prema podacima "Greenpeace-a"), kontaminacija životne sredine i trajni psihološki i socio-ekonomski problemi tek su neke od posledica Černobiljske katastrofe, koja je najviše pogodila tri članice tadašnjeg Sovjetskog Saveza: Ukrajinu, Belorusiju i Rusiju. I godinama kasnije bebe su se rađale sa deformitetima, iako su nadležni ubeđivali javnost da "ne postoji dodatno oštećenje DNK" kod dece čiji su roditelji bili izloženi zračenju pre njihovog začeća.

Bilo ih je, ali ne u tolikoj meri koliko se mislilo, tvrde naučnici. Među onima koji nisu uspeli da izbegnu konsekvence našla se i Oksana Masters, danas velika američka, ali i planetarna sportska zvezda, čija je životna priča u isto vreme zastrašujuća i zapanjujuća, neverovatna i čudesna, a pre svega – inspirativna.

Ona je olimpijska šampionka u veslanju, skijanju, biatlonu i biciklizmu. Impresivno – da. Apsolutno! No, to nije sve: Oksana je invalid. Lekari joj nisu davali mnogo šansi prvih dana života. Tek nekoliko meseci, pretpostavljali su: "Više od toga bilo bi nemoguće". Demantovala ih je na najlepši način – preživela je. Ali, pakao kroz koji je prolazila u godinama kada su joj roditeljska ljubav i toplina bili neophodni teško je i opisati. Tužna, teška priča sa srećnim krajem. Krenimo redom...

Sirotište i košmar bez kraja

Oksana Bondarčuk svet je ugledala je 1989. u Hmeljnickom, gradiću nekih 430 kilometara južno od Pripjata, gde je tri godine ranije eksplodirala nuklearna elektrana. Nivo radijacije u celom regionu i dalje je bio van kontrole, sa periodičnim ispuštanjima čestica, usled čega je osoblje okolnih porodilišta bilo primorano da se navikne na mogućnost da će svaka treća beba doći na svet sa određenim zdravstvenim problemima. Najčešće su bili blaži. Oksanini su, međutim, bili opasni po život.

Rođena je sa nekoliko defekata izazvanih radijacijom, uključujući izuzetno retku tibijalnu hemimeliju – nedostatak cevanice, zbog čega su joj noge bile različitih dužina (leva je bila 15 centimetara kraća). Imala je po pet prstiju na rukama, koji su bili povezani kožicom. Devojčici je nedostajao jedan bubreg, deo stomaka, palčevi i obe potkolenice, usled čega su kolena bila potpuno deformisana. Očajni i siromašni roditelji odmah su je napustili.

Do sedme godine promenila je tri sirotišta. U tim kazamatima skoro svakog dana su je maltretirali i tukli, dok se osoblje pretvaralo da ne primećuje zlostavljanje. Prvih godina svog tužnog života, tokom kojih je prolazila kroz pakao, jedva da se seća. Tek kasnije, kada je postala svesna sveta oko sebe, postalo joj je jasno šta se dešava.

Deca u sirotištu bila su na ivici gladi i neuhranjenosti, pa su redovno bežala da bi ukrala malo povrća ili voća iz susednih bašti. Jedne noći Oksana i njena najbolja prijateljica Leni iskrale su se po hranu. Međutim, Oksana se okliznula i udarila u stolicu. Zaposleni su čuli buku. Ona je stigla da se sakrije, ali ne i Leni, koju su toliko pretukli, da je devojčica ubrzo preminula od zadobijenih povreda. Kazne su bile brutalne i za najmanju sitnicu. Nikad se nije saznalo koliko je dece skončalo u strašnim mukama, koliko ih je zapravo bilo ubijeno.

Svetlo na kraju tunela

Među najgorim noćnim morama s kojima se srela u najosetljivijem dobu bile su i užasne priče staratelja, koji bi im pokazivali fotografije srećnih porodica i govorili da nikada neće iskusiti takvu radost. Šanse da iko usvoji dete sa tako ozbiljnim zdravstvenim problemima bile su ravne nuli. A onda je sudbina umešala prste i njenim patnjama došao je kraj...

U trećem sirotištu u kojem se našla, jednog dana pojavio se – spasitelj. Gej Masters, ugledna profesorka i logoped iz Amerike, više od svega je želela da postane majka. Kako joj to nije polazilo za rukom prirodnim putem, odlučila se za usvajanje. Tako se, sredinom devedesetih, obrela u Ukrajini. Za oko joj je zapala umiljata devojčica u čijim je očima videla neopisivu bol, strah i čežnju za izgubljenim detinjstvom, ali i nadu, prkos i ogromnu snagu.

Oksanino zdravstveno stanje nije je zabrinulo: bila je uverena da može da joj obezbedi pristojan i srećan život. To je doduše, potrajalo – čak dve godine je pribavljala dokumenta kako bi dokazala da je sposobna za izdržavanje deteta.

Jednog dana, Oksanu su pozvali u kancelariju direktora i rekli joj da spakuje svoje stvari. Napolju ju je čekala nasmejana plavuša raširenih ruku, koja ju je odvela na drugi kraj sveta, u Sjedinjene Države. U novi, bolji život.

Novi početak na drugom kraju sveta

Živele su u običnoj kući, ali Oksana je imala svoju sobu, kolekciju igračaka i dovoljno hrane. Ipak, još dugo je, iz navike, ispod kreveta krila kockice šećera, plašeći se gladi. Noćne more nisu je tako brzo napuštale.

Iako je sa osam godina bila teška jedva 16 kilograma, a visoka tek 86 centimetara, neuhranjenost nije bila jedini problem. Gej je odmah angažovala lekare da učine sve što mogu kako bi devojčici olakšali život. Saopštili su joj da urođena mana zahteva amputaciju obe noge iznad kolena, jer se udovi jednostavno nisu razvijali. Oksana je hrabro prošla kroz više od deset operacija, ne samo donjih ekstremiteta, već i prstiju na rukama i stomaka.

Tokom jedne od brojnih fizikalnih terapija čvrsto se uhvatila za šipku i dugo se zadržala u tom položaju. U istom trenutku shvatila je da bi mogla da se bavi sportom. Prvo se zaljubila u gimnastiku, a usput probala i plivanje, odbojku i košarku, naravno prilagođene osobama sa invaliditetom.

Nije imala nikakve ozbiljne ciljeve. Jednostavno je marljivo trenirala kako bi postala snažnija, i fizički i psihički. Učestvovala je na regionalnim takmičenjima, ali jednog dana je zapala za oko Rendiju Milsu, direktoru Veslačkog kluba u Luisvilu, u Kentakiju, gde je živela sa majkom. Tada je imala 19 godina, a po njegovom mišljenju i sve uslove da se kvalifikuje za Paraolimpijske igre u Londonu 2012.

Od pakla do olimpijskih medalja

Podstaknuta njegovim optimizmom, počela je ozbiljnije da trenira. Pre nego što je stigla na Igre oborila je nekoliko svetskih rekorda u para-veslanju, ali je zbog povrede leđa morala da odustane od Londona. Rešila je da se okuša u skijanju, i nije pogrešila. Već na narednim Paraolimpijskim igrama, u Sočiju, osvojila je bronzanu i srebrnu medalju. U svakom intervjuu, sa suzama u očima zahvaljivala je svojoj majci Gej što joj je pružila šansu. Šansu da živi.

U Pjongjangu 2018. briljirala je u nekoliko sportova – osvojila je pet zlatnih medalja u skijanju, tri u biatlonu i četiri u biciklizmu. Kako se i nedavno u Milanu okitila sa dva zlata, Oksana Masters trenutno je paraolimpijka sa najviše odlikovanja. Nosila je i olimpijsku baklju na stadionu. Da, treba verovati u dobro, kaže.

Majka Gej nije jedina koja se raduje njenim neverovatnim dostignućima. Kada ju je, jednog jutra 2013, posle doručka u kantini sportskog centra privukao miris sveže kafe (koju inače obožava),Oksana je svratila do šanka i zamolila momka po imenu Aron da i njoj skuva. Počeli su da razgovaraju. Ispostavilo se da je Aron pre mnogo godina zadobio povredu kičme, zbog čega su mu noge ostale paralizovane, ali je, baš kao i ona, pronašao strast u sportu – skijanju i biciklizmu.

Inspirisana njegovim uspesima, odlučila je da se i sama okuša u para-biciklizmu, što se pokazalo mudrom odlukom. U međuvremenu je planula i ljubav. Venčali su se 2022. godine i maštaju o deci, a ne isključuju ni mogućnost usvajanja.

Pogledajte BONUS VIDEO: