Majka je ostavila čim se rodila, baba joj kao BEBI DAVALA VINO zbog čega je OSLEPELA, a onda su je odveli u BORDEL: Postala je BOGINJA PARIZA, ali je IZGUBILA SVE KOJE JE VOLELA

Njena majka Anita Majar rodila je Edit u decembru 1915. godine, ali ju je odmah predala svojoj majci jer je otac bio na ratištu, pa joj je beba predstavljala teret. Baka po majci je bebu smirivala razblaženim vinom umesto mlekom, zbog čega je devojčica do treće godine potpuno oslepela.

Kada je otac za to saznao, odveo ju je kod svoje majke u Normandiju, koja je inače držala bordel. Ispostavilo se da je ona bila jedina osoba koja je zaista volela devojčicu, vodila ju je kod lekara i očajnički tražila pomoć na sve strane.

Godine 1925. odvela ju je do moštiju Svete Terezije u grad Lizje, a nakon samo nekoliko dana devojčici se čudesno vratio vid. Edit Pjaf je svetu ikonicu čuvala do kraja života, verujući da ju je upravo vera spasila u najmračnijim periodima.

Zbog neprijateljskog stava sredine prema devojčici iz bordela, otac ju je odveo u Pariz, gde su od njene devete godine zajedno nastupali na ulicama. On je izvodio akrobacije, a ona je pevala za novčiće uprkos tome što je jedva znala da čita i piše.

Prvi ozbiljan muškarac u njenom životu bio je Luj Dipon, sa kojim je dobila svoju jedinu ćerku Marsel. Međutim, njihov brak nije dugo potrajao jer joj je on postavio surov ultimatum da bira između porodice i scene. Edit je izabrala binu, a on je uzeo dete nadajući se da će se ona predomisliti, ali pevačica to nikada nije uradila.

Nažalost, malena Marsel se ubrzo razbolela od meningitisa, a nedugo zatim zarazila se i sama Edit. Pevačica je preživela, ali dvogodišnja devojčica nije, nakon čega slavna umetnica više nikada nije imala dece.

Njen talenat je na ulici primetio Luj Leple, menadžer jednog kabarea, koji ju je naučio scenskom nastupu i dao joj pseudonim Pjaf, što u prevodu znači vrabac. Nakon njegove misteriozne smrti u kojoj je i sama bila osumnjičena jer se nalazila u testamentu, upoznala je Rajmona Asoa koji joj je obezbedio nastupe u prestižnim dvoranama.

Radijski telefoni su non stop zvonili, čime je rođena prava velika francuska zvezda. Tokom nemačke okupacije, pevala je u logorima za ratne zarobljenike, potajno im ostavljajući novac i lažna dokumenta za bekstvo, rizikujući sopstveno hapšenje na svakom koraku.

Velika ljubav i mračni dani zavisnosti

Posleratne godine donele su joj slavu širom sveta, te je tako pevala i za radnike u predgrađu, ali i za britanski dvor. Tada je otvorila vrata uspeha i drugim velikanima poput Iva Montana, Šarla Aznavura i Edija Konstantina.

U to vreme upoznala je francuskog boksera Marsela Serdana, za kojeg je govorila da je njena jedina prava ljubav. Njena sreća je tragično prekinuta na jesen 1949. godine kada se njegov avion srušio na letu za Njujork.

Skrhana bolom zbog gubitka, Edit je počela da koristi morfijum, a nekoliko puta je bila i na ivici samoubistva jer su je jedva zadržali da ne iskoči kroz prozor. Lutala je pariskim ulicama u ritama, ponovo pevala za sitniš i dovodila neznance u svoj dom.

Kada se konačno malo oporavila i vratila na scenu, 1952. godine je doživela čak dve teške saobraćajne nesreće u kratkom roku. Zbog brojnih preloma, lekari su joj ponovo davali morfijum, pa se zavisnost brzo vratila. Svi su mislili da joj je kraj, ali ova neviđeno snažna žena je uspela još jednom da se izbori i preživi.

Poslednji nastupi i oproštaj za pamćenje

Kada su joj lekari 1961. godine dijagnostikovali rak jetre u poslednjem stadijumu, prognozirali su joj najviše dve godine života. Uprkos tome što su je upozoravali da je nastupi doslovno ubijaju, ona nije želela da se zaustavi.

U septembru 1962. godine pevala je kod Ajfelove kule jedva stojeći na nogama, dok na njenom poslednjem koncertu verna publika nije sela do samog kraja nastupa. Uz nju je bio njen suprug, grčki pevač Teo Sarapo, koji je bio dvadeset godina mlađi, ali je ostao sa njom do poslednjeg dana.

Kada je preminula 10. oktobra 1963. godine, katolička crkva je glatko odbila da joj održi opelo, ali je zato na ulice izašlo više od četrdeset hiljada ljudi kako bi se oprostilo od nje. Žan Kokto je istog tog dana napisao oproštajni tekst posvećen legendarnoj umetnici i umro samo nekoliko sati kasnije, dok je Šarl Aznavur istakao da je sahrana Edit Pjaf bila jedini događaj posle Drugog svetskog rata koji je u potpunosti paralisao grad.

Bonus video: