Dok je njen narod bio NA IVICI GLADI, ONA JE KUPOVALA 3.000 PARI CIPELA: Kada je pokušala da pobegne iz države, ono što su joj našli u kofrima ŠOKIRALO JE I NAJISKUSNIJE

Imelda Markos je rođena 1929. godine u prilično imućnoj porodici advokata, kao šesto od ukupno jedanaestoro dece. Međutim, tridesetih godina prošlog veka novac je jednostavno nestao, a nakon smrti majke 1938. godine, otac je izgubio zaradu, pa je velika porodica morala da se preseli iz Manile u Takloban kod rođaka.

Živeli su veoma skromno i na ivici bede, ali je devojka ubrzo shvatila da joj je priroda podarila glavni adut, a to je izuzetna lepota. Počela je da se prijavljuje na takmičenja lepote, prvo je postala misica svog grada, potom ostrva Lejte, a na kraju je osvojila i laskavu titulu Mis Filipina. Time je siromaštvo zauvek ostalo iza nje, a vrata visokog društva su se širom otvorila.

Početkom pedesetih godina vratila se u prestonicu gde je pevala u muzičkim radnjama kako bi se prehranila, jer je smatrala potpuno ponižavajućim da nema sredstava ni za jedne jedine čarape.

Boravila je kod rođaka koji je bio važan političar i predsednik parlamenta, pa se u njegovoj kući često susretala sa uticajnim ljudima. Upravo tu u kongresu je u aprilu 1954. godine upoznala svoju sudbinu, proslavljenog ratnog heroja Ferdinanda Markosa.

On je bio toliko očaran njenom lepotom da su njegova udvaranja trajala jedva jedanaest dana, tokom kojih ju je neprestano obasipao poklonima, a njegov glavni i pobednički argument bio je pitanje da li bi želela da jednog dana postane prva dama zemlje. Ona je pristala, pa su u aprilu sklopili tajni brak, a već u maju su se obavenčali u crkvi u kojoj je nekada davno krštena.

Čelična leptirica sa tri hiljade pari cipela

Kada je Markos 1965. godine pobedio na predsedničkim izborima, javno je priznao da je uspeh zapravo ogromna zasluga njegove supruge, koja je šarmirala glasače i donela mu oko milion glasova. Tako je počela dvadesetogodišnja vladavina obeležena autoritarnom vlašću, ali i neverovatnim urbanim legendama o prvoj dami koju su prozvali čelična leptirica jer je iza nežne spoljašnjosti krila gvozdeni stisak.

Dok su obični Filipinci preživljavali sa samo par dolara dnevno, njen budžet se merio u desetinama miliona, pa bi tako odlazila u Njujork i za samo nekoliko sati ostavljala čitava bogatstva u luksuznim buticima. U njenom ogromnom garderoberu nalazilo se zapanjujućih tri hiljade pari obuće, pa su prepoznatljive dizajnerske cipele postale njen zaštitni znak, a pričalo se čak i da koristi isključivo svileni toalet papir ručne izrade.

Kada je predsednički par konačno svrgnut sa vlasti i primoran da brzo beži na Havaje, graničari su ostali u potpunom šoku onim što su zatekli. Njihov lični prtljag sastojao se od više od dvadeset ogromnih sanduka i na desetine kofera u kojima se nalazila najskuplja brendirana moda, kutije prepune luksuznog nakita, petnaest miliona dolara u gotovini i čak dvadeset četiri zlatne poluge koje je Imelda poklonila mužu za dvadeset četvrtu godišnjicu braka.

Sama Imelda se uvek čudila kritikama na račun svog stila i ogromnog trošenja. Ona je smatrala da je njena obaveza da izgleda besprekorno po svaku cenu, tvrdeći da svaka haljina i dijamant nisu puki hir već deo posla prve dame, a svoju nezasitu strast prema kupovini pravdala je skovanim terminom diplomatija torbice.

Izbegavanje kazne i neuništiva strast ka moći

Ipak, bilo bi pomalo nepravedno reći da se bavila isključivo rasipništvom, jer je zaista imala veliki uticaj na državu, neprestano je putovala u zvanične posete i aktivno podizala ugled Filipina u svetu. Bavila se kulturom, medicinom i obrazovanjem, zbog čega je deo naroda i danas pamti sa velikom toplinom.

Nakon smrti supruga vratila se na Filipine i neverovatno vešto uspela da izbegne bilo kakvu ozbiljniju sudsku kaznu. Da stvar bude još šokantnija, Imelda Markos se na velika vrata vratila u javni život, pobedila na izborima i postala poslanica u Kongresu, dokazujući svetu da uticajna politika i dalje ostaje njena najveća strast.

Ove godine ona puni devedeset sedam godina i dalje uopšte ne smatra da je bila rasipnica koja je oštetila sopstveni narod. I danas je čvrsto ubeđena da bi pojavljivanje u pristojnom društvu u običnim haljinama ili nošenje staklića umesto pravog dragog kamenja značilo isključivo srozavanje dostojanstva njene zemlje.

Bonus video: