"NIKAD NISAM ZASPALA DOK MI SE DECA NE VRATE KUĆI": Čuvena srpska advokatica o roditeljstvu, vaspitanju i SINOVIMA koji su krenuli njenim putem

Na pitanje kako je uspela da odgaji dvojicu sinova koji su danas i njene kolege, Zora Dobričanin Nikodinović u podkastu "Životna priča" odgovorila je potpuno spontano:

- Nemam pojma. Stvarno ne znam. Ne bih umela da dam recept. Bila sam uvek puno zauzeta, ali sam im uvek posvećivala pažnje koliko su želeli.

Ne krije ni da je, kao i svaki roditelj, pravila greške, ali ističe da je u njihovoj kući razgovor oduvek bio način da se svaka nesuglasica prevaziđe.

- Verovatno jeste. Mi pričamo o svemu. Mi se raspravljamo o svemu. Nekad grmi kako se raspravljamo, ali na kraju uvek moramo da dođemo do rešenja i do rezultata.

Uverena je da nijedna porodica ne funkcioniše po istim pravilima i da se vaspitanje ne može svesti na gotove obrasce.

- Niko ne može da da recept kako to treba. Svaka porodica je posebna. Svaki problem koji nastane u bilo kojoj porodici vrlo je specifičan i svako mora da ga rešava na svoj način. Zato se ja ne slažem sa tim kada se nekritički prepisuju neka pravila iz Evrope. Kako ja kažem, "noga lička, a cipela bečka". Prepisujemo neka pravila, a onda dolazimo u poziciju da nama jednostavno ne odgovaraju.

Posebno smatra da se poslednjih godina izgubio balans između prava i odgovornosti dece.

- Ta pomama dečjih prava upropastila je i porodicu i školu. Deca imaju prava, ali nemaju obaveze. A pravo bez obaveza jednako je anarhija.

Kao ilustraciju navodi primer prijateljice koji ju je posebno zaintrigirao.

- Dođe joj ćerka iz škole i kaže: "Mama, znaš, ja imam telefon na koji mogu da se javim ako ti budeš vikala na mene ili ako mi se ne sviđa kako se ponašaš prema meni." Ona joj kaže: "Možeš odmah da zoveš." A retko ko deci kaže da moraju da poštuju starije, da znaju kako se ponaša prema babi, dedi, komšinici, komšiji...

Za nju se karakter čoveka gradi mnogo pre škole, kroz male svakodnevne gestove koji se uče kod kuće, kao što je to bio slučaj i kod nje i njenog supruga.

- Sve se uči u porodici. I dobro i loše. Sećam se kako je bilo čudo kada se neko od mojih sinova ponudi komšinici da joj ponese stvari ili da baki Živki baci đubre. Oni su to radili zato što su znali da ona ima 90 godina i da njima nije teško. To se uči u porodici.

Upravo zato veruje da su granice jedan od najvećih izraza roditeljske ljubavi.

- Deca ne znaju šta im je dozvoljeno ako im vi ne postavite granice. Vole da imaju komandu, zadatke i granice. To upravo smatraju ljubavlju i sigurnošću. Ako mu roditelji ne postave granicu, pa ko će? Učiteljica mog starijeg sina mi je na jednom roditeljskom sastanku rekla: "Ti si stroga i nežna." Moj sin je to napisao u sastavu. Mislim da je to dobra definicija.

Jedna od stvari preko kojih nikada nije prelazila bilo je poređenje sa drugom decom. Smatra je da svaka porodica ima svoje vrednosti i da ih ne treba meriti tuđim aršinima.

- Moj sin je jednom rekao: "Taj i taj vozi motor." Rekla sam mu: "Bože me sačuvaj! Ja ti motor nikada neću kupiti!" Plašila sam se motora. Rekla sam mu: "Kad napuniš 18 godina, kupiću ti kola." I tako je i bilo. Nikada mi više nije tražio motor.

Kad bi joj sinovi govorili šta njihovi vršnjaci smeju ili imaju, odgovor je uvek bio isti:

- Rekla bih: "On nije moje dete. To su pravila, sistem i vrednosti njegove porodice. Ja se s tim ne slažem i to ne može u mojoj porodici."

Briga je, kaže, bila sastavni deo njene ljubavi prema deci, bez obzira na to koliko je obaveza imala.

- Gde god da su bili, morali su da mi se jave. Ako im se isprazni telefon, pošalju poruku sa kim su i na koji broj mogu da pozovem. Ako kažemo da si kući u dva, ja možda oko ponoći jednom pozovem samo da čujem glas. Posle toga ne zovem. Ali ako ga nema u dva i pet, onda zovem.

Ni danas ne misli da se takva roditeljska briga može ili treba promeniti:

- Kod mene nije i nikad se neće promeniti. Jedan od elemenata ljubavi jeste briga. Briga, poverenje i poznavanje deteta - sve su to elementi ljubavi.

Posebno joj je ostalo u sećanju što su i druga deca umela da prepoznaju koliko je posvećena svojim sinovima.

- Koliko puta su druga deca govorila mojim sinovima: "Blago tebi, tebe je mama zvala." To je znak da neko brine o tebi. Ja nikada nisam spavala dok oni ne dođu kući. Nikada. Pa makar sutradan imala najteže suđenje.

Posao kojim se bavi zahtevao je velika odricanja cele porodice, ali veruje da su upravo iskrenost, međusobno razumevanje i poverenje učinili da njeni sinovi odrastaju uz osećaj sigurnosti.

- Bilo je situacija kada ih zamolim: "Molim te, nemoj večeras da izlaziš. Sutra imam teško suđenje." I to je uvek bilo ispoštovano kada je moglo. Cela moja porodica je praktično trpela moj način života advokata koji radi ozbiljne predmete. Ali izgleda da nisam bila loša, pošto su odlučili da krenu istim putem.

Najemotivniji trenutak dogodio se kada je stariji sin Nikola tek upisao srednju školu. Dok je ona kasno u noć radila, prišao joj je sa jednom molbom koju nikada nije zaboravila.

- Bilo je dva ili tri ujutru, ja sam radila, a on je ustao da popije vodu. Prišao mi je i rekao: "Mama, nemoj da se ljutiš ako ja završim fakultet, a ne budem hteo da budem ni advokat, ni sudija, ni tužilac. Voleo bih možda diplomatiju." Rekla sam mu: "Šta god ti budeš hteo." Na kraju je ispalo ovako kako jeste, ali to je bio njihov izbor, ne moj. Samo da se to zna.