Zbog jedne fotografije Hrama Svetog Save ŠPANJOLKA JE UPOZNALA ANDRIJU: Napustila Barselonu, preselila se u Smederevsku Palanku i zbog komplet lepinje pokrenula biznis

Laja Blaskes iz Španije i Andrija Mitrović upoznali su se zahvaljujući fotografiji Beograda, prvi put zagrlili na aerodromu u Barseloni, a zajednički život izgradili u Smederevskoj Palanci. Ona je zbog ljubavi napustila Španiju i život koji je tamo poznavala, zaljubila se u Srbiju, naučila srpski i pokrenula posao inspirisan - komplet lepinjom. Danas imaju svoj ugostiteljski posao, napravili su kuću, a venčali su se upravo u Hramu Svetog Save, na mestu odakle je njihova neobična ljubavna priča i počela.

Sve je počelo jednom fotografijom Hrama Svetog Save

Andrija je tada studirao u Beogradu, a fotografija mu je bila hobi. Jednog majskog dana odlučio je da fotografiše Hram Svetog Save. Fontana je radila, zalazak sunca bio je idealan i nastala je fotografija koju je nekoliko dana kasnije objavio na Instagramu.

Fotografija je završila na jednoj popularnoj stranici i postala veoma zapažena. Među brojnim komentarima pojavio se jedan koji mu je privukao pažnju.

- Voleo sam da šetam Beogradom i fotografišem grad, zgrade, život na ulicama, a posebno volim naše crkve i hramove. Jednog dana sam fotografisao Hram Svetog Save, bio je prelep zalazak sunca i radila je fontana. Objavio sam fotografiju i ona je nekako završila na jednoj Instagram stranici, gde ju je videlo mnogo ljudi. Među komentarima sam ugledao njeno ime. Ušao sam na profil, video Barselonu i prvo pomislio: "Ma, ovo je sigurno neki lažni profil, otkud žena iz Španije ovde?" Onda sam video da je podelila moju fotografiju i javio sam joj se da joj zahvalim. Četiri godine kasnije venčali smo se upravo u tom hramu - priseća se Andrija.

A Laja se u tom trenutku već nalazila u Srbiji. Došla je sama na sedmodnevno putovanje i tražila na internetu šta bi trebalo da vidi u Beogradu.

- Bio je to moj prvi put u Srbiji. Kao i svaki turista, tražila sam na internetu šta da vidim, posetim i probam od hrane. Videla sam Hram Svetog Save, a kada sam na Instagramu tražila još fotografija, pojavila se njegova. Pomislila sam: „Vau, kako je lepa“, i napisala na engleskom „beautiful“. Nisam očekivala da će mi čovek koji je napravio tu fotografiju poslati poruku, a još manje da će jednog dana postati moj muž - kroz osmeh priča Laija.

Nije mogao da dođe na prvi sastanak, pa joj je poslao ružu

Od jedne poruke ubrzo su stigli do glasovnih poruka, a zatim i do video-poziva koji su trajali satima. Andrija kaže da je sve izgledalo kao da su samo čekali da pronađu jedno drugo.

Kada je Laja ponovo došla u Beograd, konačno je trebalo da se sretnu. Međutim, Andrija je zbog posla bio na Zlatiboru i nije mogao da stigne.

Umesto njega, kod Hrama Svetog Save čekala ju je njegova sestra - sa ružom i brojanicom.

- Bilo mi je mnogo krivo što ne mogu da dođem. Zamolio sam sestru: "Postoji jedna devojka sa kojom se već neko vreme dopisujem. Molim te, odnesi joj ružu i brojanicu." Dogovorili smo da se nađu kod Hrama Svetog Save, baš zbog fotografije od koje je sve krenulo. Sestra ju je čekala na klupi sa ružom. Bilo je malo neobično jer se njih dve uopšte nisu poznavale, ali želeo sam da Laja zna da sam mislio na nju - prepričava Andrija.

Laija priznaje da taj trenutak i danas pamti toliko jasno da je preplave emocije kada ga se seti.

- Jedva sam čekala da ga konačno upoznam jer smo do tri ujutru razgovarali preko kamere, kao dvoje zaljubljenih ljudi koji se nikada nisu videli uživo. Bila sam razočarana kada sam saznala da neće moći da dođe. Stigla sam kod Hrama, videla plavu devojku koja drži ružu i pomislila: "Ovo mora da je za mene." Prišla sam joj, zagrlile smo se i rekla mi je da mi je Andrija poslao ružu i brojanicu. Okrenula sam se prema Hramu Svetog Save i bukvalno su mi krenule suze - emotivno se priseća Laija.

U Srbiju se zaljubila pre nego što je upoznala Andriju

Možda najneobičniji deo njihove priče jeste to što Laija nije otkrila Srbiju zbog Andrije. Naprotiv, kaže da je u našu zemlju bila zaljubljena pre nego što je njega uopšte upoznala.

Nije imala rođake ni prijatelje ovde, niti joj je neko preporučio putovanje. Jednostavno je na internetu naišla na muziku sa Balkana i počela da istražuje.

- Ni danas ne znam zašto baš Srbija. Niko iz moje porodice nije bio ovde, nisam imala drugaricu niti bilo koga ko mi je pričao o Srbiji. Na YouTube-u mi je izašla neka balkanska muzika, možda Senidah ili Saša Matić, više nisam sigurna. Počela sam da slušam, otvorila Google Maps, gledala gde je Srbija i pomislila: "Ja hoću tamo." Prvi put sam došla potpuno sama. Najbolja drugarica mi je govorila: "Šta ćeš tamo? Nema mora, Balkan je, opasno je.“ Rekla sam - nema veze, idem sama. To putovanje me je potpuno promenilo - otkriva ona.

Od prvog dolaska, kaže, privuklo ju je gotovo sve - ljudi, hrana, manastiri, ulice, pa čak i ćirilica.

Prvi put su se zagrlili u Barseloni: "Od tog trenutka se nismo razdvajali"

Nakon što se Laija vratila u Barselonu, dopisivanje nije prestajalo. Nekoliko meseci kasnije oboje su imali period bez poslovnih obaveza i ona je povukla sledeći potez - pozvala ga je kod sebe.

Andrija je tada imao 23 ili 24 godine i nikada pre toga nije leteo avionom.

- Poslala mi je poruku: "Kad već trenutno ne radimo ni ti ni ja, hoćeš da dođeš u Barselonu? Želim da ti pokažem svoj grad." Bio sam šokiran. Nisam mnogo putovao i odjednom me devojka poziva u Španiju. Ali kroz sve naše razgovore već sam imao osećaj da je ona moja srodna duša. Video sam njenu dobrotu i dopao mi se način na koji razmišlja. Rekao sam sebi: "To je to, idem." Kupio sam kartu, a to je ujedno bio i moj prvi let avionom - priseća se Andreja.

Njegova porodica nije bila potpuno mirna zbog odluke da otputuje kod devojke koju nikada nije upoznao uživo. Drugari su se, kaže, čak šalili na njegov račun i zamišljali najgore scenarije.

On se, međutim, nije predomislio.

- Sleteo sam u Barselonu ne znajući šta me čeka. Laja me je sačekala na aerodromu i samo smo se zagrlili. Bio je to baš dug zagrljaj. Kao da smo se već poznavali. Od tog trenutka se praktično više nismo razdvajali. Proveo sam kod nje 20 dana, obilazili smo Barselonu, restorane, probali hranu. Sećam se da sam je jednom samo gledao i pomislio: „Čoveče, kako je lepa ova devojka.“ Bio sam potpuno zaljubljen - iskren je Andreja.

Posle 20 dana spakovala se i krenula sa njim u Smederevsku Palanku

Kada je došlo vreme da se Andreja vrati kući, Laja nije želela da se njihova priča završi na aerodromu. Spakovala se i sa njim prvi put otišla u Smederevsku Palanku, makar na nekoliko dana.

Za njegovu porodicu prizor je bio neočekivan – sin se iz Barselone vratio sa Španjolkom.

- Prvo ja nisam mogao da verujem. Doveo sam devojku iz Barselone u Smederevsku Palanku, u svoju kuću, i meni je to bilo nestvarno. Moji su bili šokirani, naravno, ali mi je bilo drago da su je upoznali i videli kakva je. Ona tada nije znala srpski, moji nisu znali španski, ali su se nekako sporazumevali. Sećam se mog tate kako sedi sa njom, pije kafu i pokušava nešto da joj objasni na srpskom, a ona klima glavom. Bilo je baš simpatično - kroz smeh prepričava Andreja.

Laja dodaje da nije razumela gotovo ništa što su joj govorili, ali joj prevod nije bio potreban da oseti kako je prihvaćena.

- Nisam razumela ništa, samo sam se smeškala i pokušavala da shvatim šta pričaju. Ali osećala sam dobru energiju i znala sam da je sve u redu - kaže ona.

Majka je plakala kada joj je rekla: "Idem u Srbiju i ne vraćam se"

Odluka da nekoliko dana provede u Srbiji bila je jedno, ali preseljenje iz Barselone u Smederevsku Palanku nešto sasvim drugo.

Kada je Laja saopštila porodici da želi da promeni život iz korena, reakcija njene majke bila je burna.

- Izgledalo je katastrofalno, iskreno. Mama je plakala, čak je otišla u bolnicu da se smiri. Govorila sam joj: "Mama, ne brini, biće sve u redu." A ona meni: "Kako će biti u redu? Ideš tamo, otvaraš posao, ne znaš jezik, zbog čoveka kojeg si tek upoznala.“ Imala je ogroman strah od Srbije. Govorila mi je da je tamo rat, da ću jesti hleb i vodu i da ću se vratiti za tri dana. Ali moj osećaj prema Srbiji od prvog dana bio je mnogo jak. Srce me je jednostavno teralo ovde - otvoreno priča Laja.

Pet meseci nakon njenog preseljenja roditelji su došli da vide gde njihova ćerka živi.

Mišljenje su, kaže, vrlo brzo promenili.

- Htela sam što pre da mama dođe, da vidi gde živim, da je bezbedno, da je Andreja dobar čovek i da ne mora da brine. Kada je stigla, videla je Srbiju, naš život, ljude i hranu i potpuno promenila mišljenje. Od onoga "ješčeš hleb i vodu" došli smo do "pa lepo je ovde, vidi rakija, vidi hrana" - kroz smeh prepričava Laja.

A onda je probala komplet lepinju i rodila se poslovna ideja

Laja je godinama radila u ugostiteljstvu u Barseloni. Počela je u kuhinji italijanskog restorana, a vremenom napredovala do pozicije menadžera. Pandemija korona virusa promenila je sve - ostala je bez posla i našla se u periodu u kojem, kako priznaje, nije bila zadovoljna životom.

U Srbiji je, međutim, počela da razmišlja o novom početku.

A onda je na Zlatiboru prvi put probala komplet lepinju.

- Otišli smo na Zlatibor i ja prvi put probam komplet lepinju. Oduševila sam se! Kada smo se vratili u Palanku, jednog jutra kažem Andreji: „Hajde da kupimo komplet lepinju.“ On mi kaže da toga ovde nema, da moramo ponovo na Zlatibor. Ja pomislim: "Četiri sata da putujem da bih jela lepinju?“ I onda kažem: "Pa napravićemo je mi!“ Hoćemo da budemo zajedno, moramo nešto da radimo, a ja već imam iskustvo u ugostiteljstvu. Tako je krenula ideja - priseća se Laja.

Srećna okolnost bila je to što Andrejina strina godinama radi kao kuvarica u kraju oko Mokre Gore i Šarganske osmice. Upravo je ona Laji pokazala kako se tradicionalno priprema komplet lepinja.

Lokal je pronašla zahvaljujući natpisu na ćirilici koju nije znala da čita

Njihov početak nije izgledao glamurozno. Živeli su u maloj sobi u porodičnoj kući, a Laja je jednog dana uzela svesku i olovku i nacrtala kako zamišlja budući lokal.

Andreja priznaje da je bio zatečen njenom sigurnošću, ali je odlučio da je prati.

- Došla je sa sveskom i rekla: "Andreja, vidi ovo, imam ideju." Nacrtala je kako sve treba da izgleda, šta treba da prodajemo i koji će biti glavni proizvod. Ja gledam i mislim: "Čoveče, lepinja?" Ali ona je bila toliko sigurna da sam i ja rekao - to je to, idemo. Volim je, podržaću je, pa šta god bude. Krenuli smo da računamo koliko sve košta, šta nam treba od papira i da tražimo lokal - opisuje Andreja.

A način na koji su pronašli prostor samo je dodatno učvrstio njihov osećaj da im se stvari nekako same nameštaju.

- Otišli smo u crkvu da se pomolimo i nastavili da šetamo gradom. Posle nekoliko minuta Laja ugleda natpis na ćirilici i pita me: "Andreja, šta piše ovde?" Kažem: "Izdaje se." Ja sam tom ulicom prošao sto puta i nikada nisam video taj karton, a ona ga je primetila iako nije ni znala ćirilicu. Pozvali smo broj, istog dana dobili ključ i tako je sve krenulo - priseća se on.

U početku su radili od jutra do kasno uveče

Danas je Laja prepoznatljiva i na društvenim mrežama, ali naglašava da njen život u Srbiji nije počeo kao influenserska priča.

Počeo je u kuhinji.

- Nisam se snimala u Španiji, nisam bila influenserka. Mi smo na početku radili ceo dan u restoranu, sami, bez radnika i bez ekipe, od osam ujutru do 11 uveče. Ja sam i danas u kuhinji, spremam hranu kao prvog dana. Razlika je samo što se to sada vidi i na društvenim mrežama. Ali suština se nije promenila - naglašava Laja.

Bilo je, kažu, i mnogo komentara ljudi koji su im predviđali neuspeh.

- Četiri godine slušamo kako sve radimo pogrešno, kako će ona za dve nedelje da se vrati u Španiju i kako ne treba da stavljamo meso u lepinju jer ćemo sve pokvariti. Nismo slušali. Pronašli smo svoj sistem koji funkcioniše i nastavili da radimo - kaže Andreja.

Od male sobe stigli su do svoje kuće

Jedan od najemotivnijih trenutaka za Andreju dogodio se mnogo kasnije, kada su njihovi roditelji zajedno sedeli za stolom u kući koju su Laja i on u međuvremenu napravili.

Za njega je upravo taj prizor bio potvrda koliko se njihov život promenio.

- Živeli smo u mojoj sobi u Smederevskoj Palanci, krenuli praktično od nule, a nekoliko godina kasnije došli smo do toga da imamo svoj posao i svoju kuću. Naravno da smo imali pomoć roditelja, prijatelja i majstora, ali smo mnogo radili i trudili se. Kada su njeni i moji roditelji došli kod nas, seli za sto i videli šta smo napravili, to mi je bio jedan od najslađih trenutaka. Njena ćerka je ovde došla sa dva kofera, trudila se i verovala u ono što je zamislila, i danas imamo svoj dom - ponosno govori Andreja.

Venčali su se baš tamo gde je sve počelo

Krug njihove priče zatvoren je na mestu koje ih je spojilo - u Hramu Svetog Save.

Upravo fotografija Hrama bila je razlog zbog kojeg je Laja ostavila komentar Andreji, a nekoliko godina kasnije na istom mestu okupili su porodicu i prijatelje iz Srbije i Španije i izgovorili sudbonosno „da“.

- Kada smo stajali unutra i okrenuli se, videli smo sve naše goste lepo obučene, naše porodice i prijatelje, a iznad nas Hram Svetog Save. To je mesto zbog kojeg smo se upoznali. Samo sam pomislila: "Hvala ti, Bože, na svemu." Bilo je predivno - emotivno se priseća Laja.

A na svadbi su se, baš kao i u njihovom životu, spojile dve kulture. Bilo je srpske i španske muzike, tamburaša, violiniste i izvođača koji su pevali na španskom.

"Niko ne sme da sedne između nas"

Pet godina zajedničkog života Andreju i Laju nije naučilo samo kako da zajedno vode posao. Kažu da su morali da nauče i kako da budu partneri kada nema filmskih scena, putovanja i velikih odluka, već stignu svakodnevne obaveze i neslaganja.

Andreja posebno naglašava da kućni poslovi za njega nisu "ženski".

- Ako žena spremi doručak, zašto mi muškarci ne možemo da operemo tanjire? Ako ona stavi veš u mašinu, zašto mi ne možemo da ga izvadimo i raširimo? Ne može jedan čovek sve da radi, niti sve može da padne na drugog. Ne može žena da rađa, čuva decu, pere, čisti, kuva, bude poslovna žena i još da u svakom trenutku bude savršena partnerka. Kod nas je od početka postojao dogovor da delimo obaveze i trudimo se da tako funkcionišemo - objašnjava Andreja.

I svađe su, kažu, normalan deo odnosa. Ono što ne dozvoljavaju jeste da ih ponos udalji.

- Nije nam problem da kažemo "izvini". Oboje grešimo. Ne postoji savršena osoba. Kada imamo problem, sednemo, pričamo i tražimo rešenje, a ne gledamo ko ima veći ego. Ne može svaki dan da bude savršen, biće dana kada ste oboje u haosu. Ali trudimo se da se brzo pomirimo. Ne želim da zbog neke sitnice rušimo sve što smo zajedno napravili od nule - iskren je Andreja.

Za njega postoji još jedno pravilo preko kojeg ne prelazi.

- Parovi moraju da budu odani i potpuno iskreni jedno prema drugom. To je moja druga polovina i tako moram da je tretiram. Između nas ne sme da sedne niko – ni porodica, ni roditelji, ni brat, ni sestra, ni komšija. Ovde smo ona i ja, a svi ostali su oko nas - poručuje on.

"Ona je motor, a ja je pratim"

Iako je Laja zbog Andreje promenila državu i život, oboje priznaju da je upravo ona bila pokretačka snaga iza velikog dela onoga što su zajedno stvorili.

Andreja za suprugu kaže da ima neverovatnu odlučnost - kada nešto zacrta, ide pravo ka tome.

- Ona je pokretač svega što danas vidite. Ja sam pratio i davao joj podršku. Kada ona nešto želi, ne vidi ni levo ni desno, samo kaže: "Tamo idemo." A ja pratim, nosim ranac, vodu, sve što treba. Mislim da nas je Bog baš zato spojio. Njoj je potreban neko mirniji, podrška i ljubav, a meni je bio potreban motor koji će da me pokrene - slikovito objašnjava Andreja.

Laja kaže da ju je upravo njegova smirenost promenila.

- Pre njega mi je bilo teško da slušam druge. Imala sam svoje mišljenje i odmah bih pričala. On me je naučio da napravim prostor i da stvarno saslušam čoveka. Kada sam mu potpuno poverovala i videla da je zaista onakav kakvim se predstavlja – dobar, iskren, miran, da voli da pomaže i da ima veliko srce - počela sam i ja da uzimam od njega te dobre stvari – sa toplinom opisuje Laja.

Andreja, međutim, tvrdi da je promena bila obostrana.

- Kada sam je upoznao, mentalno sam bio kao da imam 15 godina. Bog mi je dao ženu koja me je naučila, i još me uči, šta znači biti muškarac. Naučila me je šta su obaveze, šta znači voleti drugu osobu, raditi, truditi se i biti organizovan. Ona je mene pokrenula - priznaje on.

Iz Barselone je stigla sa dva kofera, danas Srbiju zove svojim domom

Kada je prvi put krenula sama ka Srbiji, prijatelji su se čudili zašto bira zemlju o kojoj gotovo ništa ne zna. Kada je odlučila da se preseli, majka je bila uverena da će se brzo vratiti.

Pet godina kasnije, Laja i Andreja u Smederevskoj Palanci imaju posao i dom koji su zajedno gradili. A priča koja je počela fotografijom na Instagramu završila se - ili tek počela - venčanjem upravo pred Hramom sa te fotografije.

Velike višegodišnje planove, kažu, ne prave. Više veruju u svakodnevne male pobede.

- Nikada nisam mogao da zamislim da će žena iz Španije jednog dana biti moja supruga. Život sam zamišljao potpuno drugačije. Zato verujem da postoji neki viši, Božji plan koji mi ne možemo ni da zamislimo. Naši mali planovi su da svakog dana budemo produktivni, da radimo, da nam posao funkcioniše, da ljudi budu zadovoljni, ali i da naš život ne bude samo posao. Kada na kraju godine saberete sve te male pobede, shvatite da vam se život promenio nabolje - zaključuje Andreja.

Pogledajte BONUS video: