"Nisam htela DRUGO DETE, ne bih mogla da ga volim kao Anu": Ispovest Aleksandre Janković o GUBITKU ĆERKE JEDINICE - "Ne idem na groblje, ne tražim žive među mrtvima"

Psiholog Aleksandra Janković udala se vrlo mlada, sa samo 22 godine, za advokata Vladimira Slijepčevića, vođena jednostavnom, ali snažnom željom – da dobije dete. Već u 23. godini rodila je svoju jedinu ćerku Anu, dok je istovremeno završavala studije. Brak nije potrajao, ali su, uprkos razvodu, Aleksandra i Vladimir ostali povezani kroz Anu. A onda, prerano, bolno i nezamislivo – Ana je 1998. tragično preminula. Imala je svega 16 godina. Od tog trenutka, vreme za Aleksandru više ne teče isto. Događaji, uspomene, odluke – sve se meri Anom. Pre i posle nje. Sa njom i bez nje. Iako fizički odsutna, Ana je ostala najdublja tačka Aleksandrinog postojanja – merilo ljubavi, svetlosti i smisla.

"Drugo dete ne bih mogla da volim kao Anu"

Kad je Mirko Sajkov ušao u njen život, Aleksandra je već bila majka. Njena Ana imala je osam godina i bila je centar njenog sveta, mera svih stvari.

"To se meri Anom", kaže Aleksandra. "Ona je bila referenca za sve."

U trenutku kada je pomislila da bi volela brak, bilo joj je jasno samo jedno – čovek koji ulazi u njen život mora da prihvati i voli njeno dete.

"Ja mislim da je jedan veliki deo odluke da budem s njim bio i to što je on bio dobar prema Ani", kaže Aleksandra.

Mirko nije samo ušao u njen život, ušao je u njihovu zajednicu i od početka su funkcionisali kao porodica. Nije se dalo da rodi još dece.

"Nekad sam znala sebično da pomislim da drugo dete ne bih volela kao što volim Anu. Ona je u svemu bila posebna", kaže.

Ana je bila i ostala Aleksandrina svetlost.

"Kad god gledam njene fotografije – ona se na svakoj smeje. Nisam videla dete koje se toliko smeje. Bila je nežna, intuitivna, duboka. I učila me je kako da budem ono što zaista jesam. Nije volela da se svađam. Kad god bih se negde na ulici raspravljala, ona bi mi rekla: 'Ne, nemoj, molim te. To nisi ti. Ti si nežna.' Bukvalno me dete učilo onome što ja jesam", ispričala je Aleksandra u podkastu Životna priča.

"Tatina rečenica bila je tačka preokreta"

Ana je volela jezike, učila ih sa lakoćom, osvajala nagrade na takmičenjima. Ali njena prava snaga bila je negde dublje – u duši.

"Imala je neku vezu sa Bogom. Nešto što je meni bilo neobično. Pisala je pesme koje su prevazilazile njen uzrast. Jednom prilikom, blaženopočivši mitropolit Amfilohije rekao je: 'Ja sam mislio da sam ja pjesnik, a ovo dijete pjesnik beše'. Bila je radoznala, duhovna, tražila odgovore. Sama je zapisivala deset Božjih zapovesti u svoj dnevnik", dodaje Aleksandra i priznaje nešto što malo koji roditelj ume da izgovori naglas:

"Mislila sam da je nisam zaslužila. Da je došla kao dar od Boga. Kao da nije moja. Kao da je odnekud pala."

A onda – trenutak koji nijedan roditelj ne može ni da zamisli. Ana je poginula.

"Ne znam… iskreno. Ja mislim da me je Bog sačuvao. To je bio bol za koji nisam znala da postoji. Imate utisak da vam se raspalo sve unutar vas. Ja sam s Bogom bila u ratovima i pre toga. Verovala sam, ali sam i ratovala. A tad sam mu rekla – ovo je kraj našeg prijateljstva", ispričala je Aleksandra.

Ipak, nije prekinula vezu. Naprotiv. Kroz crkvu, kroz razgovore sa duhovnicima, kroz potragu za smislom, polako je počela da razume.

Jedna rečenica njenog oca promenila je sve:

"Mi sada treba da živimo onako kako bi Ana želela. To je bio trenutak preokreta. Ako ja od ove tragedije napravim to da sam stalno očajna, jadna, depresivna – to nije život koji bi Ana želela za mene."

"Otac Tadej mi je rekao da imam najboljeg molitvenika pred Bogom"

I tada se rodila odluka – da Ana ne bude uspomena, već večito prisustvo. Aleksandra se relativno brzo posle gubitka vratila poslu i nastavila da radi sa ljudima sa još više ljubavi. Decu drugih ljudi gledala je kao svoju, a to radi i danas. Teško joj je, priznaje, kad dođu dani radosti – proslave matura, venčanja vršnjaka njene Ane, svesna da nikada neće moći da ima tu vrstu iskustva. Ali, naučila je da najveći bol pretoči u ljubav.

"Često se pitam – šta bi Ana rekla? I uvek imam odgovor. Njen odgovor je milost", kaže sa zahvalnošću u glasu.

Kasnije je razgovarala i sa drugim roditeljima koji su doživeli isti gubitak. Tražila je odgovore, čitala, učila. Razgovarala je i sa akademikom Vladetom Jerotićem, koji joj je rekao:

"Vaš intelekt traži informaciju, vaš duh želi da zna – i to je u redu."

A onda i susret koji je ostavio dubok trag – sa starcem Tadejem.

"Rekao je: Vi imate privilegiju. Imate najboljeg molitvenika pred Bogom."

Ta misao joj je ostala zauvek.

Drugi razvod joj je teže pao od prvog, ali navodi da je vremenom naučila da ima razumevanja za Mirkovu odluku.

"Ne volim da idem kod Ane na groblje"

Danas, Aleksandra ne tvrdi da ima sve odgovore. Pitanje "zašto" i dalje postoji. Ali naučila je, kaže, da Bog ima svoju promisao.

"Neki ljudi odlaze kada završe svoju misiju. Ja moju još nisam završila. Bog mi je dao sve što može da mi da. Na meni je da sve što radim bude u čast ljubavi prema Ani. Ne volim da idem kod Ane na groblje, ne tražim žive među mrtvima", kaže Aleksandra.

I zato ona i danas, 28 godina otkako je njena ćerka fizički u nekoj drugoj dimenziji, ide dalje. Ne bez bola, već sa ljubavlju koja ga nadilazi. Neumorno radoznala, upija sve što sadašnjost nudi; veliki je zaljubljenik u AI, ali nijednog trenutka ne zapostavlja bliskost sa ljudima. Uvek je tu da sasluša, pomogne, pruži ruku, zagrli. Ana je istopila gvozdeni zid koji je njena mama podigla oko sebe. S puno ljubavi i zahvalnosti Aleksandra kaže:

"Ana je moj najveći tihi saveznik."