"Posle smrti drugog muža išla sam kod PSIHIJATRA, jedna reč je sve promenila": Glumica Zlata Numanagić otkrila kako je naučila da živi posle VELIKOG GUBITKA

U podkastu "Životna priča", glumica Zlata Numanagić podelila je tri najteža trenutka iz svog života - tri događaja koja su je, svaki na svoj način, pomerila i promenila njen pogled na svet oko sebe. Među njima su trenutak kad nije uspela da upiše Akademiju iz prvog pokušaja, zatim mnogo kasnije odlazak sina jedinca Fedora u vojsku, kao i iznenadna bolest i smrt bračnog partnera Đorđa Tokina.

"Kad su me prvi put odbili na Akademiji, plakala sam danima. Otišla sam na novootvoreni Studio B da radim i bila jedan od prva četiri glasa te radio-stanice. Godinu dana kasnije ponovo sam otišla na prijemni ispit na Akademiju, u stilu - ili ćete me dobiti sada ili me nećete dobiti više nikada. I prošla sam", ispričala je Zlata u podkastu "Blic Žene".

Trenutak koji pamti kao veoma težak je onaj kad je njen sin Fedor - Feđa odlazio u vojsku, u predvečerje raspada bivše Jugoslavije.

"To me je potpuno pomerilo. Dete od 18 godina, koje ja nisam polivala 'ladnom vodom u 6:00 ujutru, koje nema pojma o vojsci… Mnogo me je to pomerilo", iskreno je ispričala legendarna glumica.

Život joj je još jednom zadao bolan udarac sa kojim se veoma teško nosila - iznenadnu smrt drugog supruga Đorđa Tokina sa kojim se venčala kad je njen sin napunio 23 godine.

"To je priča koju sada uglavnom ne delim. Đorđe jeste moja prva ljubav. Nekoliko puta u životu smo se sretali. Na kraju smo imali jedan fantastičan, divan i kratak brak, i on je nažalost preminuo. Ali sam srećna jer sam doživela svoju bajku, misleći do tada da bajke ne postoje. Imam utisak da mi je odozgo rečeno: 'Ima, al’ ne dam'", ispričala je Zlata u podkastu "Životna priča".

Dovoljno hrabra i suočpena sa činjenicom da ne ume da se nosi sa tolikim bolom, odlučila je da potraži stručnu pomoć. Otišla je, kako šaljivo kaže u Zavod za (mo)mentalno zdravlje, ali ne iz potrebe da bude "saslušana", već da nauči kako da se nosi sa onim što se ne može lako da izgovori.

"Došla sam kod vas da vas zamolim da mi pomognete da obrazujem odbrambeni mehanizam od bola koji ne prolazi, a ne umem da baratam time", rekla je tada psihijatrici, objašnjavajući da nije došla iz usamljenosti, jer je, kako kaže, nikada nije ni osećala na taj način. Naprotiv, naglasila je da ima bogat unutrašnji život, ali i širok krug prijatelja, pa joj je bilo važno da dobije smernice, a ne samo razgovor.

Iako su seanse trajale neko vreme, nije imala osećaj jasnog pomaka. Opisuje to kao stanje u kom "kao glumica ne razume reditelja i ne zna šta se od nje traži", kao da stoji u mestu bez jasnog pravca. Preokret se, međutim, dogodio neočekivano - u jednoj rečenici doktorke koja joj je ostala urezana u pamćenje:

"Vidite, kad bismo se svi podvrgli analizi, mnogi bi od nas bili klinički slučajevi. Ali ko ima sposobnost da sam sa sobom reši neke stvari, mora da se potkrpi nekako i da nastavi da živi".

I upravo ta jedna reč - "potkrpiti" - postala je, kako kaže, okidač. Nakon toga, više nije odlazila na terapije, ali isto tako nikada nije ni zaboravila taj razgovor, kao što nije prestala da oseća zahvalnost prema doktorki koja joj je to rekla.

"Reč 'potkrpi' je za mene bilo to zrno, taj okidač", objašnjava ona danas, uz uverenje da su ponekad upravo najjednostavnije rečenice one koje menjaju tok razmišljanja i daju nam snagu da nastavimo dalje.

Pogledajte celu epizodu: