Nisu bebe, već lutke. I pravi ih Irena, svetski priznata lutkarka

Šta je ono što umetnika čini onim što jeste? Sa talentom se rađa, a onda otkriva ljubav, a ta ga ljubav kad tad podseti da ne zaboravi da probudi onaj dar sa kojim se rodio.

Postoje ljudi koji imaju sreće da talenat otkriju i osveste na vreme, a postoje i oni koji to učine malo kasnije.

Takva je i priča poznate lutkarke, Irene Petrović (43), koja danas živi u francuskom gradu Žemonu, gde živi sa majkom, suprugom, ćerkom i unukom i gde svakodnevno stvara neverovatna dela. Ne slike, ne sklupture, Irena pravi lutke-bebe koje zapanjujuće podsećaju na novorođenčad.

Vredno je radila na sebi i svom talentu, a danas je jedina Srpkinja koja se bavi ovim poslom i svetski priznata lutkarka sa odličnim standardima.

Ova neverovatna tehnika bojenja lutki tako da „ožive” naziva riboring, a Irena je ovaj hobi otkrila pre nekoliko godina, kada je tek doputovala u Pariz.

- Bila sam usamljena, jer je suprug često putovao, a ja bih obično bila sama sa bakom. Iako nikada nisam završila neku umetničku školu, oduvek sam imala dara za razne vrste rukotvorina i obožavala da crtam. Verovatno sam taj talenat nasledila od oca, jer je on umeo da napravoi nestvarne stvari rezbareći drvo – ispričala nam je ova simpatična umetnica.

Kako kaže, prvo je počela da pravi minijaturne bebe od gline, koje bi potom pekla, a zatim bojila i prodavala na e-bay-u. Njen unuk, inače i najverniji obožavalac, Lamin, bio je oduševljen i često se igrao sa bakinim umetničkim delima.

Kako bi se „ribornig” tehnika savladala potrebno je i više godine. Ne i Ireni, jer je ona vrlo brzo naučila osnove koje je kasnije sama nadograđivala i pravila sopstvene kombinacije boja, stvarajući realniji prirodniji izgled lutki.

Ali, ko kupuje ove „žive” lutke, upitali smo Irenu.

- Klijentala se razlikuje, a kako svoje radove uglavnom prodajem preko intereneta većinu nikada ne upoznam. Često mi se javljaju devojčice ili njihove majke i bake koje žele da svoje princeze obraduju realističnim lutkama. A ima i kolekcionara koji često imaju vrlo specifične zahteve kada je reč o estetici – priča Irena i dodaje da joj nije uvek prijatno da ispoštuje klijente koji naručuju lutke.

Iako obožava svoju stvaralačku slobodu i upravo je i to jedan od razloga zbog čega je počela da se bavi ovim hobijem, lutke koje kolekcionari naručuju znatno su skuplje od onih koje po svom nahođenju pravi sama.

- Dogodilo mi se jednom prilikom da je kontaktirala gospodđa, poznata kolekcionarka koja sakuplja isključivo ovakve lutke, a koja je imala niz, za mene neugodnih zahteva za detaljima kao što je bio ubod od igle na peti, kada se novorođenčedu u porodilištu vadi krv i mala ogrebotina na arkadi oka – dodala je Irena.

O izložbi trenutno ne razmišlja jer kaže da ne voli da se eksponira na taj način i da reboring tehniku ipak smatra samo hobijem, ali od koga može lepo da se zaradi.

Najskuplju lutku prodala je za čak 1.250 evra, a kaže da neke njene koleginice koje su se probile do samog vrha, svoje radove naplaćuju i po više hiljada evra.