Natalija je posle teškog porođaja upala u DEPRESIJU, a jedan trenutak bio je crvena zastavica - "Rekla sam sebi da se to NEĆE VIŠE PONOVITI"
- Tek nakon godinu i po dana, kada su se pojavile ozbiljne misli, odlučila je da potraži stručnu pomoć i kroz terapiju je počela da se oporavlja
- Poručuje da postporođajna depresija nije znak nedostatka ljubavi prema detetu i apeluje na žene da što pre potraže pomoć, a na okolinu da pruži razumevanje i podršku
Natalija Sknepnik trudnoću pamti kao lep period. Bila je željena i planirana, osećala se dobro, bila aktivna i još dok je beba bila u stomaku povezivala se sa njom, pevala joj i radovala se majčinstvu. A onda je došao porođaj koji je sve promenio. Lekari su se, kako kaže, borili za život i nje i bebe, primila je transfuzije, gubila svest i bila fizički potpuno iscrpljena. Umesto sreće koju je očekivala, u nju se uvukla ogromna tuga.
Natalija Sknepnik, pedagog, psihoterapeut u edukaciji, spisateljica i majka, danas otvoreno govori o iskustvu postporođajne depresije kroz koju je prolazila nakon rođenja sina. Iako je, zahvaljujući svom obrazovanju, veoma rano shvatila šta joj se događa, stručnu pomoć nije odmah potražila. Kaže da nije imala snage ni za najosnovnije stvari, povlačila se od porodice i prijatelja i sve više tonula u sebe.
Tek oko godinu i po dana nakon porođaja dogodio se trenutak koji ju je uplašio dovoljno da već narednog dana ode kod psihijatra. Danas njen sin ima 17 godina, a Natalija o najtežem periodu svog života govori kako bi druge žene znale da postporođajna depresija nije dokaz da ne vole svoje dete i da pomoć ne treba čekati do trenutka kada stanje postane nepodnošljivo.
"Kao da je neko mačem presekao nit između nas"
Ništa tokom trudnoće Nataliji nije nagoveštavalo ono što će uslediti. Nije imala depresivne epizode, trudnoća je bila željena, a dete iščekivano.
Prelomni trenutak za nju bio je težak porođaj.
- Porođaj svi doživljavamo kao lep trenutak koji nam menja život nabolje i to jeste značajan trenutak u životu žene, ali je i velika fizička i psihička trauma za organizam. Kod mene je ona bila znatno izraženija, pošto se ceo tim lekara borio i za moj i za bebin život. Bio je to težak, životno ugrožavajući porođaj - priseća se Natalija.
Prvih 12 sati provela je na porođajnom stolu, a kaže da je već tada primila dve kese krvi, nakon čega su usledile još dve transfuzije. Imala je visoku temperaturu, gubila svest i nije se osećala sposobnom da brine o novorođenčetu.
Upravo tada, kaže, dogodilo se nešto što će tek mnogo kasnije moći jasno da opiše.
- Meni se na porođaju desio taj prekid, kao da je neko mačem isekao tu nit između nas dvoje. Nisam osećala da sam sposobna da brinem o svojoj bebi - otvoreno govori ona.
"Želela sam da nestanem kroz pukotine tih zidova"
Natalija kaže da je u bolnici provela 15 dana. Fizički se oporavljala, ali je psihički tonula.
Tvrdi da je osoblju govorila kako se oseća i tražila pomoć, ali da njeno stanje tada nije bilo prepoznato na način koji joj je bio potreban. Umesto razumevanja, kaže da je slušala pitanja zašto neće da brine o bebi i zašto "odbacuje svoje dete", kao i ocene da je razmažena.
- Ja nisam imala problem da kažem da imam problem, da nešto ne osećam ili da se osećam loše. Za mene je to bilo kao da kažem da me boli zub. Podelila sam to sa sestrama, ali one nisu imale sluha. Pitali su me zašto neću da brinem o bebi, zašto odbacujem svoje dete. Osećala sam se jako nemoćno - svedoči Natalija.
Početak svoje postporođajne depresije danas vezuje praktično za prve sate nakon porođaja.
- Porodila sam se u 11.15, a već oko jedan sat posle ponoći, dok sam još bila na stolu i dok su proveravali da li imam unutrašnja krvarenja, neka velika tuga se uvukla u mene. Jedna praznina. Želela sam da nestanem kroz pukotine tih zidova, da se uvučem negde, da me nema. Prosto sam želela da nestanem odatle - opisuje ona.
Nije imala snage ni da opere zube
Dolazak kući nije doneo olakšanje. Naprotiv, Natalija kaže da je tada problem dobio novu dimenziju.
Porodica je pomagala oko bebe, ali se ona iznutra osećala sve gore.
- Nisam imala snage ni da brinem o sebi. Nisam imala snage da operem zube, da ustanem, a kamoli da brinem o bebi. Moji roditelji i suprug preuzimali su te uloge, ali sam osećala neku prećutnu krivicu, kao da misle da sam loša majka, da ne želim, da sam razmažena - priseća se.
Posebno teško podnosila je nedostatak sna. Istovremeno je imala osećaj da je preko noći izgubila sve druge delove svog identiteta.
Više nije bila žena koja radi, stvara, druži se i ima svoj dotadašnji život. U sopstvenoj percepciji ostala je samo u ulozi majke, a ni nju nije uspevala da obavlja onako kako je verovala da bi trebalo.
- Htela sam da vrisnem, ali mislim da sam zapravo zaćutala. Sve sam više ćutala i povlačila se u sebe. Bila sam otuđena prvo od šire društvene sredine, onda od porodice, a na kraju i sama od sebe. Prosto sam se začaurila - opisuje Natalija.
"Niko me zapravo nije pitao kako sam"
Jedan od najtežih delova tog perioda bila je usamljenost.
Natalija kaže da su ljudi oko nje primećivali da se povukla, ali da su pitanja često bila usmerena na to zašto ne izlazi, zašto se ne javlja ili zašto je dete ponovo kod bake.
Njoj je, međutim, trebalo nešto drugo.
- Niko me zapravo nije pitao kako sam. Niko me nije pitao zašto se ne javljam. Drugarice su govorile: "Pa nećeš da se vidiš sa nama?", ali se nisu setile da pitaju kako sam. To je jedno veliko otuđenje od okoline, od porodice, od svega - iskrena je ona.
Iako je rano prepoznala da prolazi kroz ozbiljan problem, pomoć nije odmah potražila.
Razlog, objašnjava, nije bio u tome što je verovala da kao neko ko poznaje psihologiju može sama sebe da "izleči".
- Sama priroda depresije je takva da vi nemate snage ni da operete zube, a kamoli da odete kod lekara. Zatvarate se, prestanete da brinete i za svoj život. Odlazak kod lekara morao bi nekada da inicira neko drugi - objašnjava Natalija.
Godinu i po dana kasnije dogodila se "crvena zastavica"
Prošlo je, kaže, oko godinu i po dana pre nego što je došao trenutak koji ju je ozbiljno uplašio.
Natalija ga opisuje kao svoju "crvenu zastavicu". Pojavile su se neželjene, intruzivne misli i tada je znala da više nema čekanja.
- Te noći sam se uplašila, izašla sam iz sobe, savila se uz zid i rekla sebi: "Ne, ovo se neće ponoviti." Meni je to bila apsolutna crvena zastavica. Sutradan sam otišla. Znala sam da to više nije ni za psihologa ni za psihoterapeuta, već da moram da se obratim psihijatru govori Natalija.
O detaljima tih misli ne treba praviti senzaciju. Važnije je ono što Natalija danas naglašava - da žene ne bi trebalo da čekaju takav trenutak da bi potražile stručnu pomoć.
- Ne treba čekati crvene zastavice kao što sam ih ja čekala. Čim osetite neku neodređenu tugu i težinu, treba reagovati. Depresija nije obična tuga. To je jedno trajno stanje bezvoljnosti, nenalaženja smisla i otuđenja od sebe - naglašava ona.
"Ja sam grozna majka, ja sam nemajka"
Psihijatrijska pomoć bila je početak oporavka, ali ne i kraj procesa. Natalija navodi da joj je terapija lekovima pomogla da ponovo postane funkcionalna, dok je kroz psihoterapiju, koja je trajala oko dve godine, pokušavala da razume šta joj se dogodilo i da ponovo pronađe sebe.
Jedan trenutak sa psihoterapije posebno pamti.
- U jednom trenutku sam izgovorila: "Ja sam grozna majka. Ja sam nemajka." I posle toga mi je bilo savršeno dobro. Mislim da je to bila prelomna tačka, ne zato što je to bilo moje mišljenje, već zato što sam tuđe mišljenje izgovorila naglas i bila sasvim u redu sa tim - objašnjava Natalija.
Oporavak nije izgledao kao nagli povratak starom životu. Vraćale su se prvo sasvim obične stvari - želja da opere kosu, izađe do prodavnice, ponovo vidi ljude, vrati se poslu i svojim drugim ulogama.
Za depresiju ima sliku koju teško zaboravlja.
- Depresija liči na ronjenje na dah. Upadate u vodu, mračno je, teško je, boli, pritiska, ne možete da dišete. Onda izronite na trenutak samo da uzmete vazduh i ponovo se vratite u taj ponor. A kada konačno dođete do dna i odbacite se ka gore, onda korak po korak, metar po metar, dan po dan idete ka ozdravljenju - slikovito objašnjava.
"Postporođajna depresija ne znači da majka ne voli svoje dete"
Jedna od stvari o kojima Natalija posebno želi da govori jeste osećaj krivice koji prati žene koje se nakon porođaja ne osećaju onako kako su očekivale.
Ona sama nije mogla dugo da provodi vreme sa sinom, ali kaže da je i u najtežim periodima pokušavala da ima makar kratke trenutke samo sa njim.
- Imala sam jedan period dana sa njim. Neka to bude 15 ili 20 minuta, ali tada sam ga ljuljuškala u krilu, pokazivala mu čistu nežnost i zbližavala se sa njim. Nisam mogla mnogo da budem sa njim, telo mi je odbijalo, mozak mi je odbijao, ali kada sam bila sa njim, on je od mene dobio čistu emociju - priseća se.
Zato joj je važno da se napravi razlika između depresije i odsustva ljubavi prema detetu.
- Ne bih rekla da majke koje imaju postporođajnu depresiju ne vole svoju decu. Ne mogu da govorim u ime svih žena i ne znamo šta ko oseća, ali to nije stanje odsustva ljubavi. To je klinička slika koja majku može da onemogući da pokaže ono što oseća - poručuje Natalija.
Danas njen sin ima 17 godina: "Bila sam dovoljno dobra majka"
Svoje iskustvo Natalija je pretočila i u roman "Mama spava", za koji kaže da je zasnovan na mnogim njenim ličnim doživljajima.
A odgovor na pitanje koje ju je nekada proganjalo - da li je dovoljno dobra majka - danas nalazi upravo u odnosu sa svojim gotovo odraslim sinom.
- Kada vidim svog sina koji sada ima 17 godina, znam da sam bila dovoljno dobra majka - kaže Natalija.
Ženama koje upravo prolaze kroz težak period nakon porođaja ostavlja i jednu važnu poruku: briga o sebi nije suprotna brizi o detetu.
- Kao što nam kažu u avionu, prvo stavite masku sa kiseonikom sebi da biste mogli da pomognete drugome. A kada dođete kod neke majke, nemojte samo da je pitate: "Kako si?", jer će po automatizmu reći da je dobro. Pitajte je šta oseća. To je put da se otvori i bude iskrena sa vama - zaključuje Natalija.
Pogledajte BONUS video:
Saznajte sve o najvažnijim vestima i događajima, pridružite se našoj Viber i WhatsApp zajednici, prijavite na newsletter, ili čitajte na Google News.