"MAJKA ME MENTALNO UNIŠTAVA! Zbog zdravstvenog problema živim u paklu, umesto podrške izgovorila je REČI KOJE SU ME ZAPREPASTILE"

Lena je podelila svoje bolno iskustvo na forumu Ana.rs, otvoreno govoreći o odnosu sa roditeljima koji, kako tvrdi, godinama negiraju njena osećanja i umanjuju njenu patnju. Njena ispovest potresla je mnoge, jer otvara pitanje koliko reči najbližih mogu da povrede, ali i koliko je važno biti shvaćen kada nam je najteže.

"Majka uništava moj zdrav razum"

"Bok ljudi. Odlučila sam, iz totalne nemoći i očaja, napisati svoj problem i užasnu situaciju koju proživljavam i zamoliti, iz čistog, bolnog, nepodnošljivog očaja, za vaše mišljenje, vaš zdrav razum, jer moja odvratna majka uništava moj zdrav razum i osećam da ću poludeti.

Naime, otkako znam za sebe, i majka i otac invalidiraju moje emocije. Bilo koju negativnu emociju koju imam, oni ponište, negiraju. Pogotovo imam problem s njihovim nepriznavanjem moje patnje, stvarne i teške patnje vezane za moj loš vid.

Od oca sam nasledila veliku dioptriju i imam ukupno sferne i cilindrične dioptrije preko -10. Mislim da razumnom čoveku ne treba objašnjavati koliko je to loš vid. Bez sočiva/naočara vidim senke, sve mi je mutno, vidim trostruke slike i svako jutro, već godinama, čim otvorim oči i vidim kako vidim, počne mi lupati srce od tuge i boli.

Od roditelja sam očekivala barem priznanje svoje patnje. Samo da me zagrle i kažu: 'Razumem da je teško imati tako loš vid. Saosećamo s tobom. Potrudićemo se da istražimo sve opcije laserskih korekcija jer smatramo da i ti zaslužuješ dobar vid.' No, to nikad nisam dobila.

Moj tata ima vid kao i ja i kad god sam mu rekla: 'Tata, ja JAKO patim zbog toga i teško mi je tako živeti', on mi je odgovorio: 'Meni to nikad nije smetalo.' Ali tata, MENI smeta, ja nisam ti, ja sam druga osoba od tebe. JA patim zbog toga. Opet nikakvo razumevanje od njega. Ništa.

"Njena rečenica me je pokosila"

On je nosio 'pepeljare' čitav život, kako ga nije smetalo ne znam. Ja sam žena i imam potrebu da budem lepa, ne želim da nosim debele naočare i zato nosim sočiva, ali ona me peku, bole i čak i s njima nemam skroz dobar vid.

Ono što me mentalno ubilo je sledeći razgovor s mamom od pre neki dan. Opet sam joj rekla koliko patim zbog toga što nikad nisu pokazali saosećanje i razumevanje za moj problem s vidom. A za ovo sledeće što mi je rekla, molila bih vas da mi date svoje mišljenje da li je normalno tako nešto reći svom detetu. Rekla mi je: 'Ima ljudi koji s -18 igraju košarku. Ima ljudi koji su slepi, pa žive.'

"Kad je vidim, dobijem napad panike"

Istražila sam, guglala sam i na Redditu sam pronašla ispovesti ljudi koji imaju dioptriju veću od -10 i svi pišu koliko im je teško tako živeti. Nikad nisam upoznala nikoga ko ima -18 dioptriju. Jedan dečko na Redditu piše da ima veliku dioptriju, debele naočare, da mu se ljudi smeju, da nikad nije imao devojku, da ne može da nađe posao i jedva vidi.

Molim vas, recite mi da li je normalno svom detetu navoditi takav bizaran primer i težak medicinski problem kao primer ičega?! A kamoli navoditi životnu tragediju poput slepila kao "I slepi ljudi žive." A kako žive, jadni??? Kakav je to primer?

Toliko sam tužna da već danima imam facijalnu ekspresiju potpune tuge, plačem po ceo dan i kada vidim mamu, dobijem težak napad panike.

Šta biste vi rekli svom detetu koje pati zbog lošeg vida? Zar ga ne biste barem pokušali razumeti, a ne navodili bolesne primere poput dioptrije -18, što je gotovo slepilo, ili samog slepila?"

Pogledajte BONUS VIDEO: