"Majka me je OSTAVILA U PORODILIŠTU, nikada je nisam potražila": Ispovest svetske šampionke u boksu Anđele Branković - "Sve sam saznala kada sam imala četiri godine"

Anđela Branković (28) rođena je u Novom Sadu, ali njeni prvi dani nisu ličili na početak kakav priželjkuje svako dete. Biološka majka ostavila ju je odmah nakon porođaja, a gotovo dve godine čekala je da dobije ono što je svakom detetu najpotrebnije – porodicu. Taj trenutak promenio je sve. Usvojio ju je bračni par iz Novog Sada i pružio joj dom ispunjen ljubavlju, nežnošću i sigurnošću. Upravo zato Anđela nikada nije govorila o sebi kao o detetu koje je ostavljeno, već kao o detetu koje je bilo beskrajno voljeno.

– Imala sam četiri godine kad mi je mama rekla da sam usvojena. Prihvatila sam to onako kako dete tog uzrasta može da prihvati; mama mi je rekla da sam njena i tatina i papirološki, pa sam znala da ću zauvek ostati sa njima – ispričala je Anđela u podkastu Životna priča.

O tome koliko je zahvalna roditeljima koji su je odgajili govori bez zadrške, s puno nežnosti i zahvalnosti. Ljubav mame Zvezdane i tate Zorana bila je temelj na kom je izgradila samopouzdanje, karakter i snagu po kojoj je danas prepoznaje ceo sportski svet.

– Znate kad mi kažu: mi smo dve planine koje stoje iza tebe... Koliko znače te reči, taj osećaj i ta ljubav – dodaje Anđela.

Iako zna ime svoje biološke majke, nikad je nije potražila. Zna i da negde postoji tri godine stariji polubrat, ali ni sa njim nikad nije stupila u kontakt.

– Majka me je ostavila u porodilištu. Znam njeno ime, ali je nikad nisam potražila. Ne znam okolnosti u kojima je bila; da li je njena veza bila disfunkcionalna, zašto je donela odluku da me ostavi... Radim na tome sa stručnjacima koji smatraju da bi ipak trebalo da zaokružim taj deo svog života. S druge strane, imala sam i imam roditelje koji su mi pružili sve što jedno dete može da poželi: ljubav, pažnju i bezbrižno detinjstvo – iskreno kaže Anđela.

Za boks se odlučila tek sa 16 godina, kada mnogi vrhunski sportisti već imaju deceniju treninga iza sebe. Međutim, ono što nije imala u iskustvu, nadoknadila je upornošću, disciplinom i ogromnom željom da pomera sopstvene granice, ali i granice koje joj drugi nameću. Korak po korak, pobeda po pobeda, stigla je do svetskog trona i postala najuspešnija srpska bokserka. U ringu je naučila kako da primi udarac, ali je još važnije što je naučila kako da ustane posle svakog pada.

Poslednjih godina njen život obeležila je i vera. Zajedno sa svojim partnerom Dušanom, sportskim trenerom, pronašla je mir u duhovnosti, koja joj je, kako kaže, pomogla da sve što joj se dogodilo posmatra kao deo Božjeg plana.

Danas, kada govori o svom detinjstvu, ne govori o odricanju, već o ljubavi, zahvalnosti i praštanju. Ne govori o onome što joj je nedostajalo, već o svemu što je dobila. Zato Anđelina životna priča nije priča o bebi koju je biološka majka ostavila u porodilištu. To je priča o detetu iz srca rođenog koje je pronašlo prave roditelje, o devojci koja je pronašla svoj profesionalni put i o mladoj ženi koja je dokazala da poreklo ne određuje sudbinu.

Zbog toga je Anđela Branković mnogo više od svetske šampionke. Ona je dokaz da se najveće pobede ne osvajaju samo u ringu. Neke od njih osvajaju se mnogo ranije – u srcu.