Da li ćerke NASLEĐUJU TEŠKU SUDBINU svojih majki: Jedna rečenica PSIHOLOGA menja shvatanje porodice i braka

"Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način". Ovom čuvenom rečenicom počeo je Lav Tolstoj svoje monumentalno delo "Ana Karenjina". U prevodu, sreća ima univerzalne, prepoznatljive obrasce (ljubav, razumevanje, podrška), dok se nesreća manifestuje na mnogo jedinstvenih, specifičnih načina, pokazujući da svaka porodična zajednica ima unikatne izazove i probleme.

Možda vas zanima

Zašto BRAKOVI PUCAJU posle odmora i praznika: “Svaka bliskost nosi rizik da se malo razočaramo”, kaže dr Misojčić, i objašnjava uzroke razvoda

Ljudski odnosi su kompleksni. Ljubavni, prijateljski, poslovni, porodični... Ovi poslednji su možda i najkomplikovaniji, jer, prema rečima stručnjaka za tu oblast, svaka porodica vremenom razvija svoj skup nepisanih pravila. Šta to zapravo znači?

Od dana kad dođe na svet, dete iz svoje najbiže okoline usvaja koncepte ljubavi, dužnosti, intimnosti... O tim vrednostima uglavnom se ne govori naglas, jer se nekako podrazumevaju i utiču na kasniji život, kada to dete postane odrasla osoba.

Veza između majke i ćerke jača je nego što se misli. Od ranog detinjstva devojčica se, posmatrajući ženu koja joj je prvi životni uzor, navikava na svet oko sebe, gradi svoju ličnost i uči da se suočava sa izazovima.

No, kada je reč o disfunkcionalnim zajednicama, psiholozi primećuju da se iste uloge često ponavljaju. Žena je stub kuće, ona je ta koja trpi i krpi, ona je ta koja se najviše žrtvuje za dobrobit svih, koja spašava i podnosi najveći teret u najtežim trenucima... I to se doživljava kao normalno stanje stvari, a ne kao problem.

U detinjstvu, veza sa majkom predstavlja temelj sigurnosti, što je i logično. Da bi izbegla gubitak ove konekcije, psiha traži najlakši način, a to je – ponavljanje uloge. Čak i ako je majčina sudbina bila teška, dete uči da je to – ispravna stvar. Jasno je da će se manifestovati u odraslom dobu, posebno u izboru partnera i obrascima ponašanja.

Žena može podsvesno gravitirati ka toksičnim ljubavnim odnosima, iako zna da donose bol i patnju. Da će biti žrtva. Međutim, nije u pitanju slabost karaktera, već nesvesni pokušaj da se održi unutrašnja veza sa porodicom, kažu psiholozi.

Zbog lojalnosti prema precima, žena – iako je emancipovana i slobodna, iako živi u savremenom društvu i 21. veku – može osećati da nema pravo da bude srećnija od svoje majke, a svaki pokušaj odvajanja od poznatog modela, svaki pokušaj izlaska iz kalupa doživeće kao izdaju.

Naravno da takav stav nije zdrav, da takva odanost predstavlja veliku prepreku na putu do srećnog i ispunjenog života kojem svi stremimo. Međutim, baš tako funkcioniše nevidljivi porodični scenario – ponavljanje postaje pitanje preživljavanja.

Rezultat? Žena u najboljim godinama, koja treba da uživa u svemu što joj život pruža, ostaće zarobljena u dobro poznatim (teškim) okolnostima. Kazniće samu sebe, a bol će postati sredstvo za održavanje porodičnih veza. Mehanizam koji je moćniji od logike i razuma.

Kako izaći iz začaranog kruga i izbeći ponavljanje grešaka? Stručnjaci naglašavaju da je moguće prekinuti lanac. Prvo, treba primetiti da se život odvija po tuđem šablonu. Neprijatno, ali važno saznanje, korak kojim počinje isceljenje.

Zatim se pravi izbor, koji takođe nije lak, jer na red stiže ono najvažnije – mora se preseći spona. No, to je jedini način da shvatimo da ne treba automatski ponavljati ono što je bilo ranije, već pronaći svoj put. Tog trenutka, kada se oslobodi okova prošlosti, žena će biti u stanju da oblikuje sopstvenu sudbinu, a ne tuđu.