Dragana je '99. sa 20 godina doživela STRAVIČAN UDES i ostala nepokretna: Ležala je u bolnici dok su padale bombe, a danas je majka, supruga i prva osoba koja je skočila sa 3000 metara

Životni put Dragane Rodić, bio je usmeren ka ekonomiji, ali prožet umetničkim senzibilitetom. Na sam dan nesreće, planirala je odlazak na audiciju za glumu, polje kojem je težila uz mladalačko samopouzdanje, šalivši se kako je "lepa i zgodna", te da je gluma logičan sled. Taj trenutak brutalno je zaustavljen, ili kako ona sama definiše: "Tada sam prekinuta u letu."

Sudbinski preokret dogodio se 10. februara 1999. godine na starom autoputu Niš-Leskovac. Dragana je bila suvozač u automobilu kojim je upravljao njen prijatelj. Udes je bio silovit; oboje su pretrpeli teške povrede kičme, što naglašava dramatičnost i težinu samog događaja.

Nakon "leta" kroz vazduh, Dragana se osvestila pored reke Morave. U tom trenutku, uprkos potpunom odsustvu prethodnog iskustva sa invaliditetom, pokazala je fascinantnu kognitivnu prisebnost i instinkt za samoodržanje. Shvativši da ne oseća noge, preuzela je kontrolu nad situacijom, dajući precizne instrukcije prisutnima da je ne pomeraju bez čvrste podloge, čime je sprečila potencijalno fatalna dodatna oštećenja kičmene moždine pre dolaska hitne pomoći.

Draganina rehabilitacija odvijala se u ekstremnim uslovima NATO bombardovanja. Dok je ležala nepomično na Institutu "Banjica", a kasnije u Sokobanjskoj, bolničku svakodnevicu su diktirale detonacije i pucanje stakala.

"Bilo je to jezivo vreme. Nismo imali sklonište, pa su nas medicinski radnici štitili jastucima i madracima. Majka je bila moj apsolutni oslonac, proživljavala je svaku sekundu te agonije sa mnom. Sećam se jedne snažne detonacije kada se majka uplašila, a ja sam joj, u nekom čudnom miru, rekla: 'Ako sam toliki baksuz da me i bomba pogodi u ovom stanju, neka bude tako', i nastavila sam da spavam."

Ključni element njene psihološke otpornosti u tom periodu bila je neočekivana podrška. Motivaciju je crpela iz odnosa sa ratnim vojnim invalidima iz Bosne koji su delili isti bolnički prostor. Ta solidarnost osoba sa sličnim traumama pomogla joj je da kolica ne vidi kao kraj, već kao novi način postojanja.

Dragana je postala pionir u potrazi za medicinskim rešenjima, bila je među prvima sa Balkana koji su se 2004/2005. godine podvrgli eksperimentalnim transplantacijama matičnih ćelija u Španiji i Grčkoj. Iako medicina tada nije pružila očekivani "čudesni lek", ovaj proces je bio ključan za njenu unutrašnju snagu.

Posebno je značajna njena saradnja sa svetskim stručnjacima poput dr Hansa Keirsteada (čuvenog naučnika koji je sarađivao sa Kristoferom Rivom). Iz perspektive fizičke rehabilitacije, Draganina dostignuća su izuzetna: uprkos visokoj povredi nivoa TH10, koja dramatično narušava balans tela, ona redovno praktikuje vertikalizaciju na plastičnim longetama i štapovima. Taj napor prevazilazi običnu vežbu; to je demonstracija vrhunske fizičke discipline i odbijanja da se prihvati potpuna pasivnost.

Pojavio se kao princ iz bajke”: Ljubav sa Milošem koja ruši sve prepreke

Nakon udesa, Dragana je postavila sebi jasne ciljeve: da završi fakultet, da se uda, rodi dete, napiše knjigu i osnuje udruženje za pomoć osobama sa invaliditetom.

Fakultet ekonomije uspešno je privela kraju i zaposlila se u Rektoratu Univerziteta u Nišu. Ubrzo se u njenom životu pojavio Miloš, muzičar koji joj je prišao pre svoje promocije diska. Bila je to ljubav na prvi pogled.

- Želela sam da se udam, i onda se moj muž pojavio kao princ iz bajke. Ta ljubav koja nam se dogodila bila je nešto divno. Prišao mi je na ulici, sutradan smo se spojili, a preksutra se već voleli.

Najveći životni poklon: Rađanje sina i uloga majke

Sa 33 godine, Dragana je ostvarila svoj najveći san – postala je majka dajući život zdravom dečaku. Tokom trudnoće ugojila se 40 kilograma, ali joj je suprug bio najveći oslonac i podrška u svakom trenutku.

"To je prosto neverovatno. U 33. godini sam ga rodila. Želeli smo ga, molili se za njega i on se rodio. Muž mi devet meseci nije dozvolio da osetim težinu ili strah; zajedno smo jeli sladolede, gledali filmove i uživali. Porođaj je bio carskim rezom, a život se nakon toga promenio iz korena."

Njen sin je danas izrastao u talentovanog i uspešnog mladog čoveka koji osvaja medalje u klaviru, pevanju, matematici i fizici. Od malih nogu odrastao je uz svest o majčinom stanju, razvijajući duboku empatiju i zrelost.

"On zna da njegova majka ne može da igra fudbal sa njim. Njegov intelekt i psiha su se konstruisali tako da uvek nađe način da me zagrli. Izrastao je u jakog mladog čoveka, a cilj mene i supruga jeste da od njega napravimo pravog čoveka i usadimo mu moralne vrednosti."

Skok sa 3.000 metara, pisanje knjiga i borba za društvo bez barijera

Draganin borbeni duh nije se zaustavio na porodičnim uspesima. U svojim tridesetim godinama odlučila je da skoči padobranom sa visine od 3.000 metara, postavivši tadašnji rekord. Osnovala je Udruženje osoba sa invaliditetom "Dragana Rodić", preko kog je obezbeđeno više od 500.000 kolica i pomagala, oboreni su brojni ivičnjaci i promenjena svest javnosti u Nišu i celoj Srbiji. Pored toga, slika, piše knjige i koautor je edukativnog udžbenika o ophodnji prema osobama sa invaliditetom.

"Bila sam na rubu aviona na 3.000 metara visine, ispod tebe je ponor, a u tebi strah, uzbuđenje i adrenalin. Osećaj je bio sjajan! Uspela sam u onome što mi je bio cilj – promenila sam svest ljudima o tome šta znači biti osoba sa invaliditetom. Drugačije se danas gleda na sve to. Poruka svima koji se nađu na početku ove borbe jeste: trudi se prvo da prohodaš, ali dok se trudiš, nauči da budeš samostalan u kolicima i nikada ne prestaj da vežbaš. Moj sledeći cilj i cilj mog supruga jeste da dočekamo svoje unuke, to je najveće bogatstvo."

"Nije bila prepreka što je u kolicima": Miloš o prvom susretu sa Draganom

Dok Dragana njihov susret opisuje kao ljubav na prvi pogled, Miloš se tog trenutka seća kao nečega što se jednostavno dogodilo, bez velikog plana i razmišljanja.

U to vreme pripremao je promociju svog CD-a i sa prijateljem se zaustavio u blizini Univerziteta u Nišu. Tada je ugledao Draganu.

"Ja je u suštini nisam poznavao. Možda sam je video jednom ili dvaput na televiziji, ali ne mogu ni da se setim. Bilo je davno. I onda sam sa prijateljem išao na promociju diska, stali smo kod Univerziteta i video sam nju. To je bio trenutak koji nije bio namešten, nije bio smišljen. Jednostavno se desio. Pomislio sam: 'Evo je Dragana. Da li da je pozovem?' I nekako je u podsvesti prevagnulo da je pozovem."

Nije mu, kaže, u tom trenutku bilo važno to što je Dragana u invalidskim kolicima. Nije je posmatrao kroz njen invaliditet, već kao ženu koja mu se dopala.

"Ne, nije mi to bilo problem. Naučio sam neke stvari koje su osnovne, da mogu da izađem u susret i njoj i sebi, da nam život bude kvalitetniji i lakši. Ja sam muzičar i mislim da mi kao muzičari nemamo toliko predrasuda prema nekim stvarima. Jednostavno nisam razmišljao u tom pravcu."

Kako su se upoznavali, Miloš je, kaže, počeo da shvata koliko toga Dragana može uprkos svojoj povredi.

"Iznenadilo me je kada sam upoznavao njene prijatelje koji su takođe osobe sa invaliditetom. Kada vidiš te razlike, onda primetiš koliko ona može. Sa njenom povredom retki su oni koji ustaju iz kreveta, a kamoli da idu da skaču iz padobrana i rade sve ono što ona radi."

Jedan od trenutaka koji mu je posebno ostao u sećanju bila je upravo Draganina odluka da skoči padobranom sa 3.000 metara.

"U početku je postojala doza straha, ali je sve to prekrila ljubavna priča i ta neka zanesenost. Nismo razmišljali šta će biti i kako će biti. Ona ima tu želju, ja sam tu. Postojao je strah, naravno, ali ona je to želela i uradila je."

Dok je Dragana bila u avionu, Miloš ju je čekao na zemlji.

Ljubav bez predrasuda

Njihova veza je od početka bila praćena pitanjima i reakcijama okoline, ali Miloš kaže da njih dvoje nisu dozvolili da ih tuđa mišljenja određuju.

Na pitanje da li je bilo komentara porodice ili prijatelja zbog njihove veze, kratko odgovara da su svi vremenom prihvatili njihov izbor.

"Što se tiče porodice, ja sam malo strog i meni ne smeju baš da pitaju sve i svašta. Svi su ćutali i nisu mnogo pitali. Što se tiče drugih ljudi, uglavnom imamo pozitivne reakcije."

Miloš smatra da njihov brak može da bude važna poruka i drugim osobama sa invaliditetom koje se možda plaše da će zbog svog stanja teže pronaći ljubav.

"Važno je da ljudi vide da je sasvim normalno da osobe sa invaliditetom imaju partnera, vezu, brak i porodicu. Samo treba da se poklope neke stvari. Možda ne danas, možda ne sutra, možda za godinu dana, ali postoje te energije koje samo treba da se sretnu i spoje."

Za njega invaliditet nikada nije bio prepreka za ljubav.

"Ljubav nam je potrebna. Da li je osoba sa invaliditetom ili nije, to uopšte nije bitno. Važno je da se sa obe strane javi ljubav i da ne postoji neki interes u pozadini. Ljubav će pobediti. To je moja vodilja ceo život."

"Nismo ni pričali o detetu, jednostavno se desilo"

Iako su Dragana i Miloš veoma brzo počeli da grade zajednički život, o roditeljstvu nisu pravili velike planove niti su dugo razgovarali o tome.

Sin je jednostavno došao kao prirodan nastavak njihove ljubavi.

"Nešto posebno nismo ni pričali o detetu. Vrlo brzo se to desilo, možda ni godinu dana zabavljanja. Možda smo pomenuli u nekoj priči, ali sve je nekako išlo glatko. Desilo se i evo već 14 i po godina se dešava."

Miloš se sa posebnom emocijom seća trenutka kada je prvi put uzeo sina u naručje.

"Kako da se ne sećam? Ja sam ga prvi uzeo. Bio je onako ljutit. Uglavnom, deca kada se rode imaju one zamućene poglede, nisu svesna, a on je imao neki britak pogled. Jednostavno, kada sam ga uzeo, osetio sam nešto što ne možeš da objasniš ako nemaš dete. To nije fraza. To je stvarno jedna druga dimenzija."

Dolazak deteta promenio je njihov život iz korena, ali Miloš taj period ne opisuje kao odricanje, već kao ulazak u potpuno novu, i veoma lepu životnu priču.

"Sve se menja 360 stepeni. Odričeš se nekih stvari, ulaziš u neku drugu priču, ali u jako dobru priču."

Sin koji je odrastao uz majčinu snagu

Njihov sin je odrastao uz svest da njegova majka ne može da radi sve ono što mogu drugi roditelji, ali mu to nikada nije predstavljalo razlog za distancu ili tugu.

Naprotiv, Dragana i Miloš trudili su se da ga odgajaju tako da razume, ali pre svega da bude samostalan, empatičan i dobar čovek.

Miloš smatra da je upravo ljubav ono što je najvažnije što mogu da mu daju.

"Mi njega vaspitavamo da bude čovek. Da mu usadimo neke moralne vrednosti. Oni su neka nova generacija, drugačija od naše, ali i oni imaju ljubav ako im je damo. Mi smo njemu dali ljubav od kada se rodio i to još uvek traje."

Za Draganu i Miloša danas više nije najvažnije šta ne mogu, već koliko toga mogu zajedno.

Njihova priča počela je jednom saobraćajnom nesrećom koja je Draganin život promenila u sekundi, ali se nije završila u bolničkom krevetu, kolicima ili ograničenjima. Naprotiv, nastavila se kroz fakultet, posao, ljubav, brak, roditeljstvo, putovanja, borbu za druge i snove koje i dalje nisu odložili.

A jedan od njihovih najvećih zajedničkih snova danas je jednostavan: da jednog dana dočekaju svoje unuke.

"To nam je nešto što najviše želimo. To je, po meni, najveće bogatstvo."

Pogledajte BONUS video: