Deca kojoj roditelji nisu govorili VOLIM TE imaju ovih OSAM OSOBINA i u zrelom dobu: Prepoznaćete ih čak i ako glume da su JAČI OD STENE

Takvi obrasci često se ne završavaju u detinjstvu, već se prenose i u odraslo doba, utičući na partnerske, prijateljske i porodične odnose. Iako se iskustva razlikuju od osobe do osobe, psiholozi i analize ponašanja ukazuju na određene obrasce ponašanja koji se češće javljaju kod dece koja su odrastala u porodicama u kojima emocije nisu bile otvoreno verbalizovane, piše Your Tango. Deca kojoj roditelji u detinjstvu nisu govorili "volim te" imaju ovih osam osobina:

Ne umeju da prime komplimente

Kod nekih ljudi, komplimenti mogu da izazovu neočekivanu nelagodnost. Umesto da ih prihvate sa lakoćom, oni ih često umanjuju, pretvaraju u šalu ili brzo skreću temu, jer nisu navikli na takvu vrstu pažnje i potvrde. Kad im neko kaže da lepo izgledaju ili pohvali njihov rad, neretko veruju da se iza toga krije samo ljubaznost, a ne iskreno mišljenje. Zbog toga im je teško da jednostavno prihvate lepu reč, jer nisu odrasli u okruženju u kom se o emocijama otvoreno govorilo i gde je potvrda bila uobičajena.

Teško izgovaraju "volim te"

Ako reči "volim te" nisu bile česte u detinjstvu, nekim ljudima kasnije može biti teško da ih izgovore, čak i kada osećaju duboku povezanost. Postoji strah da će delovati previše emotivno ili da osećanja neće biti uzvraćena. Zato ljubav često pokazuju kroz postupke - pažnjom, prisustvom i konkretnom podrškom u teškim trenucima.

U odnosima ponekad čekaju da druga strana prva izgovori osećanja, a za otvoreno verbalizovanje emocija potrebno im je više vremena i sigurnosti.

Ne usuđuju se da traže podršku

Ljudi koji nisu navikli da u detinjstvu razgovaraju o osećanjima često se rano uče samostalnosti. Vremenom razvijaju naviku da sve rešavaju sami, pa i kad im je to posebno teško. Takvi ljudi neretko potiskuju tugu, strah ili zabrinutost, uveravajući sebe da njihovi problemi nisu dovoljno veliki da bi opterećivali druge. Čak i kada im je pomoć potrebna, često je ne traže, verujući da bi trebalo sami da se izbore sa svime što ih muči.

Umanjuju sopstvena osećanja

Još jedan čest obrazac jeste umanjivanje sopstvenih emocija. Ljudi koji nisu dobijali mnogo verbalne potvrde u detinjstvu često sebi govore da "nije tako strašno" ili se porede sa drugima kojima je, kako veruju, teže. Umesto da priznaju da su povređeni ili uznemireni, oni pokušavaju da potisnu osećanja i nastave dalje kao da se ništa ne dešava. Zbog toga im kasnije u životu može biti teško da prepoznaju trenutak kad im je zaista potrebna podrška, pa često automatski kažu da su dobro, bez dubljeg osluškivanja sebe.

Dela su im važnija od reči

Za mnoge od njih, postupci imaju veću težinu od verbalnih izraza ljubavi. Pažnja, prisustvo i konkretni gestovi deluju im prirodnije od razgovora o osećanjima. Istovremeno, mogu očekivati da i drugi njihove emocije prepoznaju kroz ponašanje, a ne kroz izgovorene reči. Zato im nekad deluje da su reči poput "volim te" manje važne, iako duboko u sebi žele da ih čuju.

Stalno preispituju tuđa osećanja

Ako ljubav i privrženost nisu bile jasno izražene u porodici, neki ljudi kasnije mogu imati poteškoće da procene koliko ih drugi zaista vole ili cene. Čak i kad partner ili prijatelji otvoreno pokazuju emocije, potreba za dodatnom potvrdom može da ostane prisutna.

Zbog toga se u odnosima često javljaju preispitivanja - da li ih neko zaista voli, da li su dovoljno važni, da li su prihvaćeni onakvi kakvi jesu. To proizilazi iz potrebe za sigurnošću koja u detinjstvu možda nije bila dovoljno jasno uspostavljena.

Nezavisni su po svaku cenu

Deca koja su odrastala uz emocionalno distancirane roditelje često rano razviju osećaj da se mogu osloniti najčešće sami na sebe. Samostalnost postaje njihova prirodna reakcija na svet. Iako to kasnije može da bude prednost u životu, ponekad im otežava da zatraže pomoć ili da dozvole drugima da budu deo njihovih problema i rešenja. Učenje da oslanjanje na druge nije slabost, već deo bliskosti, za njih može da bude važan proces.

Neprijatno im je kad neko otvoreno pokaže nežnost

Otvoreno pokazivanje nežnosti može da izazove zbunjenost kod ljudi koji nisu navikli na takvu vrstu komunikacije u detinjstvu. Kad im neko spontano kaže da ih voli ili pokaže snažnu emotivnu bliskost, neretko osećaju nesigurnost i ne znaju kako da reaguju. Takva toplina im u početku može delovati neobično ili preintenzivno, pa često razmišljaju o tome šta je "pravi" odgovor. Vremenom, međutim, mnogi od njih nauče da prihvate nežnost bez unutrašnje blokade i potrebe da je odmah racionalizuju.

Pogledajte BONUS VIDEO: