Andrijana je iz Niša kao samohrana majka otišla sa ćerkom u Abu Dabi, a onda je DIJAGNOZA SVE PROMENILA: "Majka prva primeti, ali poslednja sebi prizna"

Još kao devojka Andrijana Vučetić maštala je o životu van Srbije. Nakon fakulteta, sa 24 godine, otišla je u Ameriku, gde je godinu dana živela sa jednom porodicom i brinula o dvomesečnim bliznakinjama i četvorogodišnjem dečaku. Nakon toga počela je da radi na kruzeru, gde je upoznala čoveka koji će kasnije postati njen suprug.

"Biti u vezi u tako izolovanom prostoru je kao da ste u nekom rijalitiju ili Survivoru. Svi znaju za vas, nema pravog dodira sa spoljnim svetom, a nemate ni sve one odgovornosti koje nosi život na kopnu. Zato zapravo ne možete da znate kako ćete sa tom osobom funkcionisati u realnom životu", objašnjava Andrijana.

Venčali su se, napustili život na brodu i preselili se u Novi Sad, gde su započeli zajednički život. Ubrzo su dobili ćerku Hanu.

Hana je imala godinu dana kada se brak završio

Andrijana je tada imala 29 godina i, kako kaže, uživala je u trudnoći i pripremama za majčinstvo. Dolazak deteta, međutim, doneo je izazove u partnerskom odnosu koje ona i suprug nisu uspeli da prevaziđu.

Kada je Hana napunila godinu dana, Andrijana je sa ćerkom odlučila da se vrati u Niš.

"Kada dođe dete, potrebno je mnogo rada na sebi i komunikacije sa partnerom. Ako se na tome ne radi dobro, mogu da se pojave problemi, a mi, nažalost, nismo uspeli da ih rešimo. Kada je Hana napunila godinu dana, nas dve smo se vratile u Niš", iskrena je Andrijana.

Povratak kući, međutim, za nju nije značio i odustajanje od života kakav je zamišljala.

"Znala sam da nema šanse da ostanem tu. Bila sam zaljubljena u svet i zamišljala sam da ćemo Hana i ja svuda putovati i svašta raditi. Čim bih je uveče stavila u krevet, pokrila i poljubila, otvarala sam laptop i tražila gde bismo mogle dalje", priseća se.

Kao samohrana majka sa dvogodišnjom ćerkom otišla je u Abu Dabi

Nova prilika pojavila se u trenutku kada je svet prolazio kroz pandemiju koronavirusa. Andrijana je dobila posao u Abu Dabiju kao terapeut za decu sa smetnjama u razvoju, prvenstveno za decu sa autizmom, i sa sobom povela dvogodišnju Hanu.

"Dobijam posao kao terapeut za decu sa smetnjama u razvoju, konkretno za autizam, tada ne znajući da upravo moja Hana ima autizam. To mi je i danas fascinantno, kao da mi je život govorio: Posveti se tome, uči što više, trebaće ti", otkriva Andrijana.

Njen devet godina mlađi brat u početku je otišao sa njima kako bi joj pomogao oko Hane, a kasnije je pronašla dadilju. Život u Abu Dabiju donosio je nova iskustva i prilike, ali su istovremeno sumnje koje je Andrijana već imala u vezi sa ćerkinim razvojem postajale sve izraženije.

"Majka prva primeti, ali poslednja sebi prizna"

Hana je bila vesela devojčica koja se mnogo smejala, pa u najranijem periodu nije bilo lako primetiti da se njen razvoj odvija drugačije. Vremenom je, međutim, Andrijana počela da uočava sitne promene u njenom ponašanju.

"Krenula je da prestaje da obraća pažnju na drugu decu. Kada smo u parku, imala bi neku svoju igru. Kada bih rekla: 'Hana, vidi macu, kucu, pticu', ona prosto ne bi obraćala pažnju. Bila je u svom svetu, pojavile su se i neke vokalizacije", opisuje Andrijana prve znake koje je primetila.

Iako je po struci psiholog i već je imala iskustva u radu sa decom sa autizmom, kada je reč o sopstvenom detetu, stručno znanje nije joj olakšalo suočavanje sa sumnjama.

"Ljudi misle: Lako je tebi, ti si psiholog. Zapravo je mnogo teže jer vam se svašta mota po glavi. Roditelj, a posebno majka, u tim momentima prva posumnja, ali poslednja sebi prizna. Treba vam vreme. Tešite se: Ma ne, nema šanse da je to. Nema šanse da se baš nama to dešava", otvoreno govori Andrijana.

"Iz aviona se vidi da vaše dete ima autizam"

Kada je Hana imala nešto više od tri godine, Andrijana je tokom odmora u Srbiji odlučila da potraži mišljenje stručnjaka kojeg je veoma cenila. Jednu rečenicu sa tog susreta, kaže, pamti i danas.

"Pitala me je: Zašto ste vi došli kod mene? Zbunjeno sam podigla pogled, a onda je rekla: Pa iz aviona se vidi da vaše dete ima autizam. To je rečenica koju nikada neću zaboraviti", priseća se Andrijana.

U prvom trenutku takav način saopštavanja dijagnoze ju je povredio.

"Delovalo mi je nehumano i neljudski. A onda sam shvatila – meni je to trebalo. Trebao mi je taj 'wake-up call' da se trgnem i kažem: U redu, hajde sada da vidimo šta možemo da uradimo i kako da iz ove situacije izvučemo najbolje", priznaje Andrijana.

"Ti samo budi mama"

Rad sa decom sa autizmom značio je da Andrijana ima stručna znanja koja većina roditelja nema. Ipak, vrlo brzo je shvatila da odnos majke i deteta ne može da zameni odnos terapeuta i deteta.

"Ja sam sve probala, a ona je apsolutno sve odbijala. Zato danas i drugim mamama, čak i kada su stručne i upućene, govorim: Hajde da probaš da tom detetu budeš samo mama", savetuje Andrijana.

Isti savet dobijala je i od stručnjaka kojima se obraćala.

"Nema stručnjaka kod kojeg nisam bila, a da mi nije rekao: Ti budi detetu mama. Budi oslonac, emocionalna podrška i kroz svakodnevni život radi na sticanju životnih veština", objašnjava ona.

Kod dece sa autizmom, naglašava, rad na samostalnosti može da bude veoma važan.

"Nekada je mnogo brže da vi detetu obujete patike, donesete ranac i sve završite umesto njega. Ali važno je da kažete: 'Idi donesi ranac, obuvamo patike, idemo napolje.' To svakodnevno usvajanje životnih veština mnogo znači", navodi Andrijana.

Hana možda nikada neće progovoriti

Jedna od najvećih Andrijaninih želja bila je da čuje glas svoje ćerke. Kako su godine prolazile, a govor se nije razvijao, polako je počela da prihvata mogućnost da će Hana možda komunicirati na drugačiji način.

Koristile su simbole i komunikatore, a Hana je još kao mala pronalazila načine da majci pokaže šta želi.

"Bila je jako dobra sa simbolima. Još dok smo živele u Emiratima, ako nisam znala šta želi, uzela bi reklamni letak iz prodavnice, listala ga, pokazala mi jaja, a onda otišla do frižidera i ponovo pokazala šta hoće", sa osmehom se priseća Andrijana.

Andrijanina uloga bila je da svaki Hanin pokušaj komunikacije prati govorom i tako joj pomogne da poveže simbole, postupke i reči.

"Moja dužnost bila je da sve to artikulišem i vokalizujem. Roditeljima često kažem: 'Budite svojoj deci animatori, ne terapeuti.' Deca reaguju na promenu tona, toplinu, brzinu govora i naglašavanje. I često znaju mnogo više nego što možemo da pretpostavimo", naglašava Andrijana.

Posle Hane dobila je sina: "Shvatila sam da nisam bila loša mama"

Rođenje sina Relje donelo je Andrijani potpuno drugačije iskustvo roditeljstva.

"Uvek sam želela još jedno dete i želela sam da iskusim to neko uobičajeno roditeljstvo. Kada posle deteta sa autizmom dobijete dete urednog razvoja i vidite da ono spontano usvaja stvari oko kojih ste se sa prvim detetom maksimalno trudili, a mislili da niste dovoljno dobra mama ili dovoljno stručni, samo vam padne kamen sa srca. Shvatite: Nisam bila tako loša mama, samo razvoj ide drugačijim tokom", iskrena je Andrijana.

Najviše ju je, kaže, brinulo kako će Hana prihvatiti mlađeg brata.

"Nisam se plašila da će i drugo dete imati autizam. Plašila sam se da li će oni ikada biti pravi brat i sestra, da li će biti vezani, da li će ona obraćati pažnju na njega ili ću ja uvek morati da budem posrednik", otkriva ona.

Danas Relja ima tri i po godine, a Hana osam. Njihov odnos, kaže Andrijana, izgleda kao odnos mnogih drugih braće i sestara.

"Oni su jedan baš dinamičan tandem. Ona mu dozvoli sve do nekog trenutka, a onda joj postane previše senzorne stimulacije i samo preseče: 'Dosta.' Ode u svoju sobu. Mnogo puta me podsete na mene i mog brata – kao da autizma nema, nego jednostavno: Ti si mali, smaraš me, skloni se", kroz osmeh opisuje Andrijana.

A onda je Hana progovorila

Godinama je pokušavala da prihvati mogućnost da njena ćerka možda nikada neće govoriti. A onda se, kada je gotovo prestala da očekuje veliki preokret, dogodilo upravo ono čemu se najviše nadala – Hana je progovorila.

"Nadala sam se i molila za to, ali kako je vreme prolazilo, počela sam da mislim da se jednostavno neće dogoditi. Mislila sam da ćemo morati da se oslonimo na simbole, komunikatore i pikto-knjige", priznaje Andrijana.

Hana je, međutim, pre nekoliko meseci počela da govori.

"Tek je pre nekih sedam-osam meseci krenula da govori. To je nešto čemu sam se toliko dugo nadala, a u jednom trenutku sam gotovo izgubila nadu da će se dogoditi", emotivno otkriva ona.

Veliku podršku Andrijana je pronašla i među drugim roditeljima dece sa smetnjama u razvoju. Po povratku u Niš priključila se udruženju i prvi put pronašla zajednicu ljudi pred kojima nije morala mnogo toga da objašnjava.