Na ovom mestu VLADA GROBNA TIŠINA: Svaki uređaj se gasi, kompasi divljaju, nikakva komunikacija nije moguća, a LJUDI NESTAJU kao da su u zemlju propali

Lokalni stanovnici su ovom mestu s razlogom dali ime Zona tišine, jer tamo vlada teška i turobna tišina koja prosto pritiska psihu. Na ovoj neobičnoj teritoriji često nestaju turisti, svaka elektronika u sekundi otkazuje poslušnost, a u vazduhu se ponekad može videti vrlo čudno svetlucanje.

Ovu Zonu tišine treba tražiti na samom severu Meksika, u pustinjskom predelu koji se zove Bolson de Mapimi. To je zapravo ogromna depresija okružena planinama, gde je zemlja potpuno isušena i ispucala od ekstremne vrućine. Sama anomalna teritorija obuhvata površinu od oko pedeset kilometara. Ukoliko vam se tamo kojim slučajem pokvari automobil, do najbližeg sela moraćete da pešačite čitavih trideset kilometara, što svakako nije naivna avantura.

U davna vremena na ovom području se nalazio drevni okean koji stručnjaci nazivaju Tetis. Danas od te ogromne vode nije ostalo apsolutno ništa, osim nepreglednog peska, kamenja i trnovitog žbunja. Životinje u širokom luku zaobilaze ovaj kraj, a jedino stvorenje na koje eventualno možete naići jeste poneka otrovna zmija koja se sunča na vrelom kamenu.

Zanimljivo je i to da se ova surova pustinja nalazi na potpuno istoj paraleli kao čuveni Bermudski trougao i egipatske piramide, što mnoge navodi na pomisao da se upravo u tome krije ključ cele misterije.

Neobjašnjive pojave i susreti sa nepoznatim

Ljudi su izbegavali da se naseljavaju u ovim krajevima još pre više stotina godina. Oni malobrojni farmeri koji su ipak pokušavali da tu stvore dom redovno su svedočili brojnim bizarnim stvarima. Sa neba je padalo usijano kamenje, a noću su im kućama prilazili potpuno nepoznati ljudi veoma neobičnog izgleda, pokušavali da razgovaraju sa njima i zatim bi samo nestali u mraku. Zbog svega toga su sva ta mala naselja na kraju opustela jer su stanovnici pobegli glavom bez obzira.

Ono po čemu je ovo mesto najpoznatije jeste činjenica da ono bukvalno ubija svaku vrstu komunikacije. Radio aparati samo šušte i na kraju utihnu, dok satelitska navigacija pokazuje potpune besmislice ili se jednostavno ugasi.

Očevici često prepričavaju kako na nebu iznad pustinje vide raznobojna svetla koja se ponekad skupe u jednu ogromnu svetleću kuglu, a zatim se bez ikakvog traga rastope u noći. Ponekad se ta ista kugla polako spusti iza horizonta i tada se pustinjom prolomi neobjašnjivo zujanje.

Mnogi hrabri posetioci su tvrdili da su tamo videli neidentifikovane leteće objekte, pa čak i da su komunicirali sa vanzemaljcima. Te priče su veoma detaljne i živopisne, ali nažalost niko ne može da ih potvrdi nekim čvrstim dokazima. Kamere tamo istog trenutka prestaju da rade, dok se memorijske kartice trajno kvare i postaju neupotrebljive. Zvanična istorija Zone tišine počinje 1930. godine i vezuje se za jednog meksičkog pilota koji se prezivao Sarabija.

Dok je njegov avion leteo iznad pustinje sva navigaciona oprema je iznenada otkazala, radio je počeo da krči, a kazaljke svih instrumenata pale su na nulu. Letelica je postala potpuno neupravljiva, a pilot se već oprostio od života verujući da će se srušiti. Ipak, kada je letelica izašla iz zone anomalije, svi aparati su oživeli i on je nekim čudom uspeo da se vrati u bazu.

Strogo čuvane tajne i nova otkrića

Sarabija je u svom izveštaju precizno naveo koordinate ovog ukletog mesta, ali njegovi nadređeni tada tome nisu pridavali nikakav značaj. Godinama kasnije u taj kraj su stigli radnici naftnih kompanija u potrazi za novim izvorima goriva, ali ih je sačekao potpuno isti problem. Kazaljke na kompasima su se vrtele kao čigre, a toki-voki uređaji su bili pokvareni.

Najveća nevolja je u tome što je nemoguće tačno zabeležiti na mapi gde se to dešava jer se sama lokacija anomalije stalno pomera, kao da je u pitanju neki živi organizam.

Prava panika je nastala krajem dvadesetog veka kada su Amerikanci sa jednog vojnog poligona lansirali raketu koja je potpuno skrenula sa svog kursa i pala pravo u Zonu tišine na meksičkoj teritoriji. Specijalci su odmah pokupili olupinu i uzorke zemlje, ali su rezultati tih analiza momentalno proglašeni za strogu državnu tajnu, pa javnost nikada nije saznala šta je tu zapravo pronađeno.

Nakon tog incidenta sa raketom, meksička vlada je shvatila da tu nema šale pa je u blizini sagradila pravi naučni centar. Stručnjaci tamo rade i danas, ali još uvek nemaju jedinstven i konačan odgovor na pitanje zašto tehnika tu potpuno ludi.

Postoji jedna glavna teorija koja kaže da se duboko pod zemljom nalaze ogromne naslage rude gvožđa i da to zapravo funkcioniše kao veliki prirodni magnet. Taj magnet privlači metalne predmete, kvari rad instrumenata i privlači meteore koji padaju sa neba, dok je nivo radijacije pritom potpuno normalan pa o tome ne treba brinuti.

Nedavno su u pesku ove misteriozne zone arheolozi otkopali ruševine veoma stare građevine koja neodoljivo podseća na opservatoriju za posmatranje zvezda. Niko ne može sa sigurnošću da kaže koliko su ti kameni blokovi stari, ali je sasvim jasno da su drevni narodi o ovom mestu znali mnogo više nego mi danas.