U ovom selu žive samo žene i deca, a MUŠKARCIMA JE STROGO ZABRANJEN PRISTUP: Sve rade same, a čak i DEČAKE PROTERUJU čim odrastu

Priča o ovom mestu nije počela u drevnim vremenima, već krajem devedesetih godina prošlog veka. Vlada u Egiptu je primetila koliko zaista teško žive žene koje su ostale bez hranioca porodice. Udovice i razvedene majke su veoma često gubile krov nad glavom i jednostavno nisu mogle da prehrane svoju decu.

Tada su zvaničnici smislili jedan potpuno neobičan eksperiment. Izdvojili su zemlju na jugu države, nedaleko od grada Edfu, i tu su 1998. godine izgradili celo jedno selo isključivo za usamljene meštanke koje su nazvali Al Samaha. Danas u ovom mestu živi oko trista porodica.

Glavno i apsolutno gvozdeno pravilo ovog naselja glasi da muškarcima pristup nipošto nije dozvoljen. Svaka stanovnica je prilikom preseljenja od vlasti dobila prilično izdašan paket pomoći. Taj paket je uključivao malu kuću, ceo hektar obradive zemlje, kravu ili kozu, kao i neophodan nameštaj i alat za rad u polju.

Pored svega toga, one dobijaju i beskamatne kredite na period od dve do tri godine. Država im je na taj način pružila jedinstvenu šansu da započnu svoj život od nule, a glavno zanimanje postalo je stočarstvo i uzgajanje povrća.

Stroga pravila

Međutim, postoje i veoma stroga ograničenja sa kojima se meštanke svakodnevno suočavaju. Ukoliko neka dama iznenada odluči da se ponovo uda, ona automatski gubi pravo na kuću i celokupno imanje koje je dobila. Čak je i sinovima dozvoljeno da ostanu sa svojim majkama samo do određenog uzrasta, a nakon toga se dečaci šalju kod rođaka ili u veće gradove.

Nekome sa strane bi moglo da se učini kako je ovo pravi mali raj za sve dame koje su se umorile od muškaraca, ali realnost je znatno drugačija i njihov boravak tamo prepun je odricanja. Osnovni problem je izuzetno težak fizički posao na njivama od ranog jutra do kasno u noć.

One štede bukvalno na svakom koraku. Svoj teško zarađeni novac čuvaju isključivo za dve glavne svrhe, a to su obrazovanje dece i njihova buduća venčanja. S obzirom na to da su škole prilično daleko i nalaze se u susednim selima, deca svakodnevno moraju da prelaze ogromne udaljenosti.

Dugo vremena glavna muka celog sela bila je pijaća voda. Vodovoda uopšte nije bilo, a cisterna je dolazila samo jednom nedeljno. Ta voda je jedva bila dovoljna za pripremu hrane i osnovno umivanje, dok su o zalivanju bašte mogle samo da sanjaju. Iako vlasti postepeno rešavaju ove goruće probleme, osnovne infrastrukture i dalje i te kako nedostaje.

Iskrene ispovesti

Najstarija meštanka sela Al Samaha, starica po imenu Haga Aza koja je već uveliko zagazila u sedmu deceniju, ispričala je novinarima gorku i pravu istinu o ovom mestu. Ona je jasno objasnila da većina njenih komšinica ne živi tu zato što im je prelepo, već zato što jednostavno nemaju drugi krov nad glavom. Mnoge nisu mogle da izdrže ovako surove uslove i na kraju su napustile selo.

Prema računicama ove iskusne žene, danas je u naselju ostala samo trećina od prvobitnog broja meštanki. Ona je pomalo setno dodala da su njihovo jedino pravo bogatstvo zapravo svakodnevne molitve i iskreni dečji smeh.

Sa druge strane, sasvim mladu udovicu Iman, koja ima nešto više od dvadeset godina, potencijalni prosci jednostavno ne ostavljaju na miru. Ona ima troje mališana i iskreno je priznala da je redovno dobijala ponude da ponovo stupi u brak.

Ipak, ova mlada žena sve te ponude glatko odbija jer se panično plaši da će ostati na ulici i bez doma ukoliko se ponovo uda. Iman se potajno nada da će se kod nje uskoro useliti jedna njena razvedena rođaka kako bi zajedno odgajale porodicu i vodile celo domaćinstvo.