Brutalna ispovest SRPKINJE KOJA SE PORODILA U ŠVAJCARSKOJ: Sve je bilo savršeno do momenta IZLASKA IZ BOLNICE, onda je krenulo PREISPITIVANJE

Iskustvo novinarke Tamare Milaković koja se porodila u Švajcarskoj, pokreće važno pitanje: da li su red, luksuz i sigurnost dovoljni da bi jedno društvo zaista bilo "prijateljsko za porodicu i decu"?

Porođaj kao u hotelu sa pet zvezdica

Dolazak trećeg člana porodice dogodio se u jednoj od najmodernijih bolnica u Švajcarskoj. Troškove trudnoće, porođaja i boravka u bolnici pokriva zdravstveno osiguranje, koje se mesečno plaća najmanje 200 franaka, uz sistem franšize koji određuje koliki deo troškova se refundira.

Porođaj se odvija u prostranoj, savremeno opremljenoj sali – sa bazenom za porođaj u vodi, velikim krevetom, pilates loptama i brojnim pomagalima. Buduće majke nekoliko meseci unapred popunjavaju detaljan upitnik i same biraju kako žele da se porode, pa čak i da li žele porođaj u vodi.

Ljubaznost koja počinje da guši

Nakon porođaja, majku premeštaju u sobu koja više podseća na luksuzni hotelski apartman nego na bolnicu – čistu, prostranu i savršeno uređenu. U manjoj klinici, kakvu je Milakovićeva izabrala, većinu vremena bila je sama u sobi.

Medicinsko osoblje je izuzetno ljubazno, ali ta stalna pažnja vremenom postaje naporna. Na svakih pola sata pitaju da li je nešto potrebno, dogovaraju jelovnik za sutradan, presvlače bebu, nose je na preglede. Dolaze i duhovna savetnica i profesionalni fotograf. Sve deluje gotovo nestvarno – kao da ste gost, a ne pacijent.

„Kinderfreundlich“ – samo na papiru?

Po izlasku iz bolnice, autorka se raduje što je dete rodila u zemlji koja se ponosi time da je „kinderfreundlich“. Porodica se nastanila u Alšvilu, mirnom mestu nadomak Bazela, okruženom zelenilom i urednim kućama. Međutim, idila brzo puca u praksi.

U blizini zgrade ne postoji nijedna javna klupa, pa je povremeno sedela na klupi postavljenoj na malom parkingu u hladu. Sve dok joj jednog dana nije prišao muškarac, očigledno stanar, vičući da se nalazi na privatnom posedu i da to nije javni park, optužujući je da „zloupotrebljava njihovu klupu“.

Zemlja zabrana i znakova

Nakon tog incidenta, novinarka počinje da sedi isključivo ispred svoje zgrade, na betonskoj stepenici. Šetajući naseljem, primećuje sve više znakova zabrane – gde se ne sme prolaziti, a još češće gde se ne sme zadržavati. Posebno joj je urezan u sećanje znak sa precrtanim čovekom, simbol zabrane zadržavanja, kakav dotad nije viđala.

Igralište koje nije za svu decu

Neprijatnost se ponavlja i na dečjem igralištu pored osnovne škole. Njena tada devetnaestomesečna ćerka volela je da posmatra stariju decu tokom velikog odmora. Jednog dana im prilazi nastavnik i objašnjava da je dobio više prijava jer „žena sa detetom redovno dolazi na igralište tokom nastave, tražeći nove kontakte“.

Pravila su jasna: igralište je tokom nastave rezervisano isključivo za učenike, a za svu ostalu decu dostupno je tek popodne.

Na kraju, sedeći na betonskoj stepenici ispred zgrade, Tamara Milaković se pita da li je to zaista zemlja u kojoj želi da njeno dete odrasta. U tom trenutku čak joj i savršeno porodilište, nalik luksuznom hotelu, deluje nebitno i površno.