Umrla mu je na rukama: Šarl de Gol nikada nije preboleo SMRT ĆERKE ANE, rođene sa Daunovim sindromom - po poslednjoj želji SAHRANJEN JE PORED NJE

Šarl de Gol – veličina u političkom, ljudskom, a i fizičkom smislu, prekaljeni ratnik čija se uniforma jedva videla od silnog ordenja, počiva u jednostavnoj grobnici u malom mestu Kolombe le Dez Engliz u regiji Šampanj-Arden, na severoistoku Francuske. Ispod velikog krsta, pod belom mermernom pločom, sahranjeni su legendarni General, njegova supruga Ivon i ćerka Ana.

Pre nego što je preminuo 1970, dve nedelje pre svog 80. rođendana, ne stigavši da završi memoare koje je pisao u miru i tišini sela gde je rođen, imao je samo jednu želju – da večni spokoj pronađe pored svog najmlađeg deteta. Imao je još dvoje, Filipa i Elizabet, ali za Anu je bio posebno vezan. Za Anu, njegovu najveću radost, koja je živela samo 20 godina. A rođena je 1928. godine sa Daunovim sindromom.

"Ona je moja najveća radost"

U to vreme svet je bio veoma okrutno mesto za decu sa intelektualnim teškoćama. Društvo je, doduše ne naglas, predlagalo roditeljima da ih sakriju ili ih zatvore u hladne, mračne institucije. Mnogi su to i činili. Stideli su ih se. Zaboravljali ih. Ali, Šarl i njegova supruga nisu želeli ni da čuju za to. Čim su lekari postavili dijagnozu, general je pogledao svoju ženu, čvrsto je zagrlio i rekao: "Nije važno. Ona je naša radost".

Nacionalni heroj, do poslednje kapi krvi odan svojoj zemlji, prvi predsednik Pete republike (današnjeg ustavnog uređenja Francuske uspostavljenog 1958.), visok, hladan i nepopustljiv ratnik koji se prvo suprotstavio Hitleru, a onda i dominaciji SAD i SSSR, zamišljajući "Evropu od Atlantika do Urala koja će odrediti sudbinu sveta", izgledao je kao čovek od kamena i neko ko se nikada nije osmehivao, niti ikada pokazao trunku slabosti.

Ali, iza te strogosti, uniformisanosti i vojničke discipline krila se potpuno drugačija osoba. Porodica je za njega bila svetinja i za nju je čuvao svu toplinu i ljubav. Za Anu najviše.

Rođena je između dva svetska rata, kada je De Gol, kao istaknuti učesnik Prvog, kao komandant predavao u prestižnoj Vojnoj školi. Supruga i deca pratili su ga u stopu. No, kako su i Šarl i Ivon od početka bili svesni da će im Ana promeniti život, obećali su jedno drugom da će učiniti sve kako bi je usrećili. Preselili su se u kuću sa ogromnim, ograđenim vrtom, kako bi devojčica mogla slobodno da trčkara, daleko od osuđujućih pogleda i šaputanja.

Neustrašivi ratnik i div velikog srca

Taj moćni čovek, visok skoro dva metra, čiji su pojavu mnogi opisivali kao zastrašujuću, postajao bi sasvim druga ličnost kada bi došao kući. General pred kojim su svetski lideri drhtali, pred svojom mezimicom bi se spuštao na kolena i satima joj najnežnijim glasom pevao, pričao i igrao se s njom.

Čak je izvodio šašave plesove i smešne imitacije samo da bi čuo njen smeh. Ona je bila jedina osoba zbog koje je gorostas mogao potpuno da spusti gard, da pokaže emocije, da zaplače, da se nasmeje... Do kraja svog kratkog života mogla je da razgovetno izgovori samo jednu reč – tata.

"Ana je moja radost", govorio je najbližim prijateljima. "Ona mi pomaže da prebrodim sve neuspehe i pritiske. Ona je dar s neba. Bez Ane nikada ne bih mogao učiniti sve ono što sam učinio".

I tokom najmračnijih dana rata, kada je Francuska bila pod nacističkom okupacijom, De Gol je držao Anu blizu sebe. Znao je da su pod fašističkim režimom deca sa invaliditetom bila na meti, da su nemilosrdno ubijana. Stoga se pobrinuo da njegova porodica bezbedno stigne do Engleske. Tokom celog rata nosio je Aninu fotografiju u džepu uniforme, tik uz srce. Kao vođa Pokreta otpora, nikad nije imao mira, ali, kada bi pogledao njeno milo lice, pronalazio bi moralnu snagu da nastavi borbu.

Izdahnula u očevom naručju

Godinama kasnije, 1962, ta ista slika mu je spasila život. De Gol je čudom preživeo pokušaj atentata kada su teroristi izrešetali njegov predsednički automobil. Jedan od metaka probio je zadnje staklo i udario pravo u okvir fotografije koju je Ivon nosila u tašni. Kada je izašao iz uništenih kola, samo ih je pogledao i rekao: "Ona me je zaštitila s neba".

Ana tad više nije bila s njima. Preminula je 1948, usled iznenadne upale pluća, kada je imala tek dvadeset godina. Izdahnula je u očevom naručju. Veliki Šarl de Gol bio je slomljen. Nikada nije pronašao utehu. Na sahrani je, pored njenog groba, držeći suprugu za ruku, uspeo da prozbori samo: "Sada je kao i ostali, konačno slobodna od ograničenja koja joj je svet postavio".

Nakon njene smrti, porodica je osnovala fondaciju za brigu o mladima sa invaliditetom, finansirajući je u potpunosti novcem koji je General zaradio od prodaje svojih knjiga. Želeo je da i druga deca sa ovim problemom imaju bezbedno mesto puno ljubavi, utočište gde će moći nesmetano da odrastaju i žive, bez stida i osuda. Gde neće biti manje vredna bića, prognana iz društva.

Istorija i čovečanstvo zauvek će pamtiti De Gola po gvozdenoj volji, brilijantnim političkim potezima i veličanstvenim govorima koji su preobrazili naciju. Ipak, njegova najveća pobeda nije izvojevana na bojnom polju, niti je ozvaničena potpisom nekog sporazuma. Ona se krila u toj porodičnoj kući u Gornjoj Marni, u ograđenom dvorištu koje je odzvanjalo dečjim smehom, u stihovima koje je pevao devojčici koja ga je volela jednostavno zato što joj je bio tata.

Le Grand Charles pokazao je da se prava snaga čoveka ne meri time koliko se uspešno bori sa svetom, već koliko snažno i nežno štiti one koji u tom svetu žive.

Pogledajte BONUS VIDEO: