Prognana princeza bila je modna ikona i PRVA MUZA KOKO ŠANEL: Najveći umetnici tog doba obasipali su je bračnim ponudama, a GREJS KELI ČUVALA JE NJEN PORTRET pored ogledala

Kneginja Natalija Pavlovna Pejli – rođaka cara Nikolaja II Romanova, baronica Elizaveta Mihajlovna fon Grabe i duša ruske emigrantske zajednice u Parizu, princeza Marija Šervašidze, prvih decenija prošlog veka bile su poznate kao "Lepotice u egzilu". Oblikovale su društvenu, umetničku i boemsku scenu Grada svetlosti, a jedna od njih aktivno je učestvovala i u rađanju najveće francuske modne imperije.

Nakon revolucionarne 1917. godine, pripadnici ruskog visokog društva, kojima su boljševici nemilosrdno otimali status, identitet i bogatstvo, bili su primorani da napuste zemlju ne bi li sačuvali goli život. Aristokratija u rasulu i ugledni oficiri bliski caru obreli su se na različitim delovima kontinenta, a najviše njih je za novu domovinu odabralo Francusku.

Pad jednog carstva i uspon nove imperije

Prefinjeni ukus, briljantno obrazovanje i aristokratski maniri dobro su im došli u izgnanstvu. Mnogima je to bilo i jedino što su poneli sa sobom. Uz to, dvadesetih godina 20. veka, Pariz je počeo da se ističe i kao globalna prestonica mode. A ko bi se bolje uklopio u reklamne kampanje od dama savršenih crta lica, besprekornih figura i plemenitih pedigrea?

Sve su postale modeli, ali, za razliku od današnjih koleginica, tu profesiju smatrale ponižavajućom. No, nisu imale izbora, jer je većina njih u novi život ušla sa svega dva kofera. Imale su sreće što su spasile bar glavu. Njihove raskošne palate pripale su drugima, a život kakav su do tada poznavale srušio se poput kula od karata.

Manekenstvo nije bilo ono o čemu je sanjala gruzijska princeza Marija Šervašidze, nekadašnja dvorska dama carice Aleksandre Fjodorovne, ali je to nezadovoljstvo delila samo sa najbližim prijateljicama. Svoju budućnost zamišljala je sasvim drugačije...

Opčinila i poslednjeg ruskog cara

Rođena je 1888. u Batumiju. Kada je njen otac, general-major Prokof Šervašidze, postao član Državne dume Ruskog carstva, porodica se preselila u Sankt Peterburg. Tamo je, zahvaljujući prefinjenom izgledu i besprekornim manirima, Maša opčinila i samog cara, Nikolaja II, koji nije štedeo na komplimentima. Ubrzo je postala i prva dvorska dama njegove supruge.

Nakon očeve smrti vratila se u Gruziju i ostatak mladosti provela na zapadu zemlje sa majkom i sestrama bliznakinjama, Elenom i Tamar. Najviđeniji ljudi tadašnjeg društva, pisci i umetnici, poneseni ljubavlju, njenom vitkom siluetom i jedinstvenom istočnjačkom lepotom, posvećivali su joj najpoznatija dela.

Gruzijski pesnik Galaktion Tabidze napisao joj je zbirku pesama "Marija", iako ju je samo jednom video kada je prošla pored njega u parku. Ona se nije ni okrenula da ga udostoji bar pogleda, a on nije mogao da je zaboravi do kraja života. Princeza je, slažu se svi hroničari, uvek držala distancu. Nije koristila svoj izgled da bi uspela, iako je i te kako mogla. Nije znala šta su koketiranje i flertovanje, jer je, jednostavno, bila drugačije vaspitana.

Portret kojem se divila Grejs Keli

Slikar Savelij Sorin, kojem je takođe bila muza, uljudno je zatražio dozvolu da naslika njen portret. Upravo je ta slika, neverovatnom koincidencijom, decenijama kasnije dospela u dom Grejs Keli, kada je već bila princeza od Monaka. Držala je, kažu, sliku lepe aristokratkinje pored ogledala i često upoređivala svoj odraz sa Marijinim, iako su bile dva potpuno drugačija tipa - blaga, nežna plavuša, i izrazita crnka.

Plenila je, kažu, gde god bi se pojavila, a svoje srce poklonila je princu Georgiju Eristaviju, praunuku kralja Iraklija II od Gruzije i bivšem ađutantu Nikolaja II. Doduše, ni njemu nije bilo lako da je osvoji... Trebalo mu je više od godinu dana. Preko tajnih kanala nabavljao je nakit kojim ju je obasipao, obećavao joj da će sve dati samo da je usreći i da pored njega nikada neće znati šta je tuga. Upsoe je. Venčali su se 1919. u Kutaisiju.

Gruzija je, za razliku od Rusije, posle revolucije bila relativno stabilna. Međutim, mir nije dugo trajao. Tokom invazije Crvene armije par je bio primoran da pobegne iz zemlje. Kako bi izbegla zatvor, a verovatno i smrt, Marija se, zajedno sa drugim istaknutim gruzijskim plemićima i zvaničnicima, u martu 1921. ukrcala na brod do Istanbula, gde ju je čekao muž. Prodali su deo nakita kako bi mogli da kupe karte za Pariz.

Koko Šanel je "imala oko"

U početku se nisu snalazili u novoj realnosti. Od čega će živeti? Nikog nisu poznavali, nisu imali kontakte sa ljudima koji bi im izašli u susret, a stvari koje su poneli sa sobom morali su da prodaju. Kada se i poslednja - zlatna tabakera koju je Georgiju poklonio car - pojavila u zalagaonici, postalo je jasno da je situacija beznadežna. Porodični prijatelj, knez Dmitrij Pavlovič, koji se našao u istom nebranom grožđu, savetovao je Mariji da se okuša u manekenstvu.

Angažovala ju je već prva modna kuća na čija je vrata pokucala. Ni manje, ni više, nego – Chanel. Koko je tad tek počinjala da gradi svoje carstvo u ulici Kambon, i bila su joj potrebna nova, lepa lica koja će reklamirati njene kreacije.

Bila je "princeza labudica", opisivali su je savremenici. Ni Koko nije krila impresije. Dostojanstveno držanje, graciozni pokreti, "duboke" oči sa kojih je bilo nemoguće skrenuti pogled... Parižani su se potpuno zaljubili u nju. Slali su joj cveće, poklanjali nakit, pozivali je na društvene događaje i književne večeri, fotografi su se otimali o nju svesni da veće časti za njih nema nego da im pozira "Mari" lično... Uprkos velikom uspehu, napustila je svet mode čim joj se ukazala prilika, i to je učinila sa zadovoljstvom.

Poslednja želja nije se ostvarila

Kada je, 1947. godine, izgubila supruga, bila je skrhana od bola. Pošto nisu imali dece, Marija je, odbijajući da ostane sama, zatražila da bude smeštena u privatni dom za stare. U kraljevskim uslovima: imala je ličnu negovateljicu i nije oskudevala ni u čemu, a stan je zadržala "da bi imala gde da igra poker sa prijateljima". Često je posećivala i pravoslavnu crkvu u blizini.

Udvarača joj nije nedostajalo ni u poznim godinama. I u staračkom domu obasipali su je poklonima i ponudama za brak. Nije htela ni da čuje. Preminula je u 98. godini, u januaru 1986. Sahranjena je pored muža, na ruskom groblju Sen-Ženevjev-d-Boa, blizu Pariza. "Imala sam dug i srećan život. Nemam zbog čega da žalim", rekla je pred kraj.

Bio je to zaista neverovatan vek. Princeza Marija Šervašidze, dvorska dama poslednje ruske carice, inspiracija renomiranih umetnika i pesnika, prva muza legendarne Koko Šanel, ispratila je jedan od najturbulentnijih istorijskih perioda od njegovog početka do skoro samog kraja: od praskozorja revolucije koja je promenila lice Rusije i sveta, pogubljenja carske porodice, turobnog života u egzilu, Staljinove diktature, Hruščovljevog otopljavanja prema svetu i svitanja Perestrojke, programa reforme koji je lansirao Gorbačov. Ipak, poslednja želja nije joj se ostvarila – da posle sedam i po decenija ponovo vidi voljenu domovinu.