POSLEDNJA TURSKA SULTANIJA lutala je po svetu i dostojanstveno trpela UDARCE I PONIŽENJA: Život je nije mazio, ali je do kraja bila dama

Osmansko carstvo postojalo je od 1299. godine, kada je Osman I osnovao dinastiju, pa sve do 1922, kada je zbačen poslednji sultan Mehmed VI, a Turska postala republika na čijem se čelu našao Kemal Ataturk. Članovi vladarske porodice bili su prisiljeni na odlazak u egzil. Povratak im je dozvoljen pedesetih godina, ali samo ženama, da bi tek četvrt veka kasnije poseta domovini bila odobrena i muškarcima. U međuvremenu su svi izgubili titule. Poslednja pripadnica osmanske dinastije bila je sultanija Neslišah.

Svet je ugledala 4. februara 1921. u palati u Istanbulu, godinu dana pre događaja koji je promenio istoriju Turske. Kada je upisana u knjigu rođenih, niko nije mogao da nasluti da će biti poslednji "registrovani" član dinastije. Iako je imala dve mlađe sestre, njihova imena nisu se našla na ovoj listi jer je sultanat u međuvremenu ukinut.

Njena majka bila je princeza Sabiha, treća i najmlađa ćerka sultana Mehmeda VI, a otac princ Omer Faruk, jedini sin poslednjeg osmanskog kalifa Abdulmedžida II. Po izgnanstvu, sa porodicom se nastanila u Nici, gde je provela detinjstvo i stekla obrazovanje. No, život nije bio lak. Ni traga od raskoši kakvu su uživali u carskoj palati. Patili su za domovinom, a mnogi članovi prognane dinastije okončali su životni vek u krajnjem siromaštvu.

Pred početak Drugog svetskog rata Neslišah se sa roditeljima i sestrama odselila u Egipat, gde se u nju zagledao mladi princ Hasan. Iako kalif nije blagosiljao njihovu ljubav, princeza se verila za naočitog Egipćanina. Ali, od venčanja nije bilo ništa.

Sudbonosno "da" izgovorila je drugom princu, Muhamedu Abdelu Moneimu, sinu poslednjeg egipatskog kediva (potkralja) Abasa Hilmija II. Na venčanju, održanom u septembru 1940. u palati u Kairu, dobila je titulu njenog visočanstva. Naredne godine rodila je sina, princa Abasa Hilmija, a 1944. i ćerku, princezu Ikbal.

Kada je Pokret slobodnih oficira Egipta svrgnuo kralja Faruka u revoluciji koja je izbila u junu 1952. godine, Moneim je imenovan za princa regenta. Njegova supruga retko se pojavljivala u javnosti i uglavnom je bila posvećena dobrotvornom radu. Regent nije imao nikakvu vlast, s obzirom na istorijsku činjenicu da je na čelo države u međuvremenu došao Gamal Abdel Naser.

Pod optužbom da su radili protiv Nasera, Moneim i Neslišah uhapšeni su 1957. godine, nakon čega je princeza ponovo bila primorana na izgnanstvo. Pušteni su iz zatvora posle intervencije turskog predsednika, koji joj je 1963. vratio državljanstvo. Tada je ostvarila i pravo da u dokumenta vrati porodično prezime, Osmanoglu. Nakon smrti supruga živela je u nekoliko evropskih metropola, da bi se 1979. konačno skrasila u zemlji iz koje potiče.

Tečno je govorila nekoliko jezika – pored maternjeg služila se i francuskim, engleskim, nemačkim i arapskim. Bila je strastvena skijašica, plivačica i jahačica, a takođe se interesovala za istoriju, književnost, geografiju, botaniku i kulinarstvo. Pratila je i popularnu seriju "Sulejman Veličanstveni", koja, ako je verovati bliskim izvorima, nije ispunila njena očekivanja.

Vrativši se u Istanbul, sultanija Neslišah ponovo je pronašla sebe. Govorila je da je hodajući ulicama i prolazeći pored palata koje su njeni preci izgradili, u dubinama svog bića osećala vezu sa njima. Živela je i umrla je sa tim osećanjem. Ispunjena spokojem, starost je dočekala u rodnom gradu, gde je preminula 2. aprila 2012. u 91. godini, posle srčanog udara. Sahranjena je na groblju Ašijan Arsi, pored majke i sestara, na vrhu jednog brežuljka sa pogledom na Bosfor.

Sunarodnici su je opisivali kao dostojanstvenu i šarmantnu damu sa stavom, koja je uvek isticala svoje plemenito poreklo i poštovala tradiciju. Doživljavali su je kao poslednji simbol moćnih vremena i perioda slavne istorije duge više od šest stoleća.

Pogledajte BONUS VIDEO: