Ovo je NAJSLAĐE OSTRVO u Grčkoj: Jedini stanovnici MALOG RAJA koji odiše mirom i harmonijom su pitomi jeleni, srne i paunovi koji će vam jesti iz ruke

Lako je Atinjanima... Kad požele da pobegnu od gužve petomilionske metropole, naročito tokom vrelih letnjih meseci kada sve vrvi od turista, samo se spuste do Glifade gde mnogi imaju vikendice, ili pak do luke Pirej, gde će sesti na trajekt i za najviše sat vremena stići do Porosa, Hidre, Spetsesa ili nekog drugog malog raja u Saronskom zalivu.

Tu je i Egina. Ostrvo s dušom, kažu. Grci ga ljubomorno čuvaju od posetilaca koje iz sezone u sezonu sve više privlači Sveti Nektarije Čudotvorac i njegove isceliteljske moći. A ako ste ljubitelj aktivnijeg odmora i želite da otkrijete tajne nepoznate Grčke, u neposrednoj blizini Egine čeka vas pravo blago – minijaturni Moni. Skriveni dragulj, neokrnjen masovnim turizmom.

Smešten je tačno preko puta luke Perdika, i do njega vam treba dvadesetak minuta vožnje izletničkim brodićem ili vodenim taksijem. Nenaseljeno i netaknuto, ostrvo je savršeno mesto za sve koji tragaju za mirom i dodirom bujne prirode iskonske lepote, čistom tirkiznom vodom i – iznenađenjima. Naime, jedini stanovnici ovog komada zemlje dugog tek dva kilometra su pitomi jeleni i srne, paunovi, veverice i divlje kritske koze koje zovu kri-kri.

Životinje slobodno šetaju ostrvom. To je njihovo carstvo, a ljudi – protiv kojih nemaju ništa protiv – ovde su ipak stranci. Uljezi. Doduše, ne doživljavaju ih baš tako. Veoma su pitome i možete im slobodno prići. Ili će one same doći do vas.

Ponesite neku hranu: šargarepu, jabuke, lešnike, lubenicu... Podelite je s njima, ješće vam iz ruke. Jedinstveno iskustvo, mnogim posetiocima jednako divno i nezaboravno kao plivanje ili ronjenje u kristalnom moru u nekoj skrivenoj uvali. Bez buke, bez automobila i bilo čega što bi remetilo taj vekovni mir i harmoniju, ili njihovu slobodu.

Uređene plaže okružene su mirisnim borovim šumama, tako da možete kombinovati plivanje sa pešačenjem uz obronke planine i bliskim susretima sa "stanovnicima". Neki će vam prići i sami, bez straha. Iznenadiće vas dok se budete šetali u hladu visokog zelenog drveća ili sedeli u baru na plaži, gde se možete osvežiti i iznajmiti ležaljku i suncobran.

Samo pazite – ako vam nađu nešto slatko u torbi koju ste ostavili pred ležaljke, jeleni i srne neće odoleti iskušenju da se i sami posluže. Nemojte da pravite nagle pokrete, da ih ne uplašite, savetuje tiktokerka Nađa, i poručuje da je na ostrvo Moni najbolje doći u ranim jutarnjim časovima i ostati ceo dan, "koji će brzo proleteti".

A sad malo geografije... Dok je jedna polovina ostrva prekrivena borovima koji se spuštaju sve do obale, gde talasi klešu umetničke dizajne na niskim stenama, druga je kamenita i tek ponegde ćete videti neki primerak niske vegetacije. Konusni oblik poput svetionika izranja iz mora, a usku vodenu traku koja Moni odvaja od Egine ribarski čamci prelaze za nekoliko minuta.

Prema dostupnim podacima, ostrvo je dobilo ime po manastiru Hrisoleontis na Egini, kojem inače pripada ("moni" – manastir). Ako poželite da se popnete do trouglastog vrha, što neće biti baš jednostavno preko klizavog kamenja i žbunja punog trnja, dočekaće vas ostaci nemačke osmatračnice iz Drugog svetskog rata. Ali, trud će se sigurno isplatiti, jer je pogled na Saronski zaliv sa tog mesta zaista spektakularan.