Njen otac je USVOJIO DEVOJČICU i odgajao je da mu postane žena i RODI DETE NATČOVEKA: Ćerku je mučio u LEDENOM PODRUMU sa pacovima, jedva se izbavila iz očevog BOLESNOG EKSPERIMENTA

Sve je počelo znatno pre nego što se Mod Žilijen uopšte rodila u novembru 1957. godine. Njen otac Lui Didije bio je imućan čovek koji je od siromašnog rudara usvojio devojčicu Žanin kada joj je bilo samo 6 godina. Međutim, to nije bilo delo humanosti, već bolesno proračunat plan: Žanin je odgajana da mu postane supruga i da mu rodi zlatokosu ćerku koju će on pretvoriti u boginju uma i volje.

Kada se Mod rodila, ova neobična porodica se preselila u izolovanu kuću na severu zemlje, koja je postala prava laboratorija za stvaranje bića bez ijedne mane.

U tom domu obične dečije radosti bile su strogo zabranjene. Do 5. godine Mod više nije imala ni sekund slobodnog vremena, jer je Lui zahtevao da bude koncentrisana isključivo na dužnosti i učenje sa majkom.

Devojčica je živela u stalnom strahu od očevih ispita, a same njegove oči i stalan čelični pogled su činili da joj se noge odseku od straha. Spasa i zaštite od majke nije bilo, jer je Žanin svog muža oslovljavala sa Gospodin Didije, istovremeno ga obožavajući i mrzeći, ali mu se nikada nije suprotstavila.

Lui je retko razgovarao sa ćerkom, uglavnom joj držeći predavanja i izdajući naređenja, a na svako njeno pitanje odgovarao bi surovim pravilom: "Govori samo ako imaš da kažeš nešto pametno".

Mod je zbog toga polako tonula u potpunu tišinu, dok je majka o njoj uvek govorila isključivo u trećem licu.

Muzika, hladnoća i surove metode čeličenja

Lui je čvrsto verovao da su mogućnosti ljudskog mozga bezgranične, ali samo ako se potpuno izoluje od prljavog spoljnog sveta. Zato je naterao Mod da se zakune da nikada neće napustiti kuću, obećavajući joj da je čeka predsednička fotelja ili uloga koja će promeniti tok istorije.

Na njegove vaspitne metode ogroman uticaj imalo je učešće u Pokretu otpora tokom Drugog svetskog rata, kada je pomagao u kopanju tunela za spasavanje Jevreja u Belgiju. Lui je tvrdio da je u koncentracionim logorima jedini spas za ljudski um bila muzika, pa je u raspored devojčice kada je napunila 7 godina hitno uvrstio sviranje nekoliko instrumenata, sa posebnim naglaskom na valcere i simfonije.

Mod je u tim melodijama pronalazila jedini beg od samoće, razgovarajući sa tonovima i slušajući ptice čiji je jezik verovala da razume.

Metode čeličenja u ovoj kući bile su jezive. Mod je spavala minimalno, na tvrdom krevetu, a hrana joj je davana samo kao neophodno gorivo. Nikada nije probala slatkiše, jogurt ili običan hleb. Majka je na svakih 14 dana pekla hleb, ali bi porciju za ćerku namerno ostavila na ivici stola kako bi je devojčica gledala, ali ne i probala.

Kada je otac shvatio da se njegova ćerka panično plaši miševa, rešio je da je bosa i u pidžami zatvori u mračni, ledeni podrum na nekoliko meseci. Mod je morala da stoji nepomično i ćuti u mraku, a jedini spas joj je bila meditacija i tiha molitva.

Živela je u ledenoj kući bez grejanja, gde su se prozori zimi ledili, bez tople vode i bez stolica sa naslonom kako njeno telo nikada ne bi moglo da se opusti, što je trajno ugrozilo njeno fizičko zdravlje.

Bekstvo, sloboda i život posle košmara

Ipak, u mraku ove strašne sudbine, spas se pojavio kada je Mod napunila 16 godina. Dobila je novog učitelja muzike koji je brzo shvatio kakav se pakao krije iza zidova te kuće. On je insistirao da se časovi drže u njegovoj muzičkoj studiji, a kasnije je uspeo da ubedi Luija da dozvoli devojčici da radi u muzičkoj prodavnici.

Tamo je Mod upoznala Ričarda, za koga se udala sa 18 godina. Iako je otac tražio obećanje da će se nakon 6 meseci vratiti da brine o njemu, ona to obećanje nikada nije ispunila.

Nakon što je konačno osetila šta znači sloboda, Mod je morala da uči sve ispočetka, od toga kako se bira odeća i naručuje hrana u restoranu, pa sve do slobodnog kretanja gradom. Zbog strašnog zanemarivanja, zubi su joj se potpuno pokvarili jer do punoletstva nikada nije posetila stomatologa.

Njenja stravična sudbina ostala je tajna decenijama. Čak ni svom suprugu ni lekarima dugo nije smela da ispriča kroz šta je prošla, jer je trauma bila previše duboka. Tek kada je Lui Didije preminuo u 79. godini života, Mod je skupila hrabrost da progovori.

Prošla je kroz dugogodišnji proces koji je podrazumevao da se ozbiljna i stručna terapija sprovede do kraja, a potom je završila studije i danas radi kao uspešan psihoterapeut koji pomaže drugima da prebrode teške dečije traume.

Napisala je i knjigu memoara koju je poslala svojoj majci. Žanin je, u strahu od javne osude, samo hladno odgovorila da je njena ćerka sve "pogrešno shvatila", ali Mod danas živi slobodnim životom svesna da istina konačno pripada njoj.