Nekada je bilo PRELEPO I PREBOGATO OSTRVO, a onda su ga SVI STANOVNICI NAPUSTILI - i to u jednoj godini

Sve je počelo početkom devetnaestog veka, tačnije 1810. godine, kada su ribari iz Japana tražili zgodno mesto da pristanu svojim čamcima. Za tu namenu odabrali su mali i stenoviti komad zemlje u Istočnom kineskom moru, a u pitanju je ostrvo Hašima.

Niko od njih tada nije ni slutio da će to usputno stajalište zapravo postati sudbonosno, a sve se promenilo kada su na obali primetili vrlo čudno crno kamenje. Ispostavilo se da je to bio vrhunski ugalj koji je neverovatno dobro goreo, pa su ga radnici isprva uzimali samo za svoje potrebe, ali su se ubrzo proširile glasine o ogromnom podzemnom bogatstvu.

Prošle su decenije, a na ovom mestu su polako nikli prvi rudnici. U početku je tamo poslovala kompanija Fukahori čiji su zaposleni probili rudarsko okno duboko trideset i šest metara, ali je ubrzo na scenu stupio mnogo jači igrač. Bila je to čuvena kompanija Micubiši koja je bez oklevanja otkupila apsolutno celo područje. Novi vlasnici su proširili rudnike na dve stotine, pa čak i šest stotina metara u dubinu, čime je na ovom majušnom komadu zemlje započeo pravi građevinski bum.

Kako bi se uštedeo apsolutno svaki centimetar prostora, zgrade su morale da se zidaju u visinu. Zato je tu 1916. godine nikla prva betonska višespratnica, a nedugo zatim su srušene sve stare drvene kolibe i izgrađeni su pravi moderni kvartovi. Ulice su bile veoma uske, dvorišta prilično mala ali izuzetno udobna, dok se iskopana ruda nije bacala, već se sipala direktno u more kako bi se veštački proširila sama obala.

Za brojne stanovnike sprovedena je pijaća voda, otvorene su bolnice, škole, pa čak i veliki bioskop. Kada bi se posmatralo iz ptičje perspektive, ostrvo je zaista podsećalo na ogromnu vojnu krstaricu, pa je zbog toga i dobilo nadimak Gunkanđima.

Ratne godine i neminovni pad carstva uglja

Ipak, rad u ovim rudnicima bio je neverovatno opasan i prljav. Kako se iscrpljeni radnici ne bi pobunili protiv surovih uslova, vlasnici su vrlo proračunato otvorili razne barove, kockarnice i javne kuće.

Zatim je usledio teški rat između Japana i Kine, pa su slobodne radnike preko noći zamenili ratni zarobljenici dovedeni iz Koreje i Kine. Tokom jednog od stravičnih vazdušnih napada, jedna od glavnih rudarskih jama je potpuno uništena i ogroman broj nedužnih ljudi je zauvek ostao zatrpan pod ruševinama, čime je miran život definitivno prekinut.

Posle rata, pokrenuta je obnova i uslovi za rad su postali znatno bolji, pa je do 1960. godine stanovništvo dostiglo rekordnu cifru od 5.260 ljudi. Bilo je to zvanično najgušće naseljeno mesto na celoj planeti, ali nažalost ta idila nije dugo trajala. Zalihe su se neumitno bližile kraju, dok je u celom svetu uveliko počela era jeftine nafte, zbog čega je iskopavanje postalo potpuno neisplativo.

Radna mesta su počela masovno da se ukidaju i ljudi su ubrzo krenuli da se sele na kopno. Konačni kraj usledio je 1974. godine kada su rudnici namerno dignuti u vazduh, a obrazovne ustanove i prodavnice su počele da stavljaju katanac na vrata.

Poslednji žitelji su spakovali svoje kofere i zauvek otplovili 1975. godine. Od tog trenutka ovo mesto je potpuno napušteno i na hiljade tamnih prozora danas sablasno gleda prema moru.

Lokalne vlasti su veoma dugo strogo zabranjivale pristup radoznalim posetiocima, pa su tek 2009. godine dozvoljene prve organizovane ekskurzije. Međutim, turistima se danas pokazuje samo jedna trećina teritorije, dok je ostatak strogo zabranjen zbog dotrajalosti, jer stručnjaci upozoravaju da bi stare betonske konstrukcije mogle da se sruše u apsolutno svakom trenutku.

Raj za noćne istraživače i zaboravljena tajna

Zvanične zabrane ipak ne mogu da zaustave baš sve ljubitelje adrenalina. Pod okriljem mraka, noćni istraživači i tragači za uzbuđenjem u lakim čamcima tajno pristižu na ovu napuštenu obalu.

Njihova glavna meta su čuvene Stepenice za pakao, a reč je o izuzetno strmom usponu koji direktno vodi do ruševina starog hrama. Nakon tog uspona, sledi opasno spuštanje u mračne lavirinte napuštenih dvorišta gde sunčeva svetlost gotovo nikada ne dopire.