Naša književnica se oprostila od dr Tamare Lazić DIRLJIVIM TEKSTOM: "Nadala sam se da neće izazvati zavist nebeskih sila - cela lepa, do savršenstva"

Napustila nas je Tamara Lazić Strugar, ona čiji su sinonimi Hrabrost, Nestvarna, Lepota, Najlepši Osmeh i Energija, koja je mogla Svemir da pomeri. Da pomeri, ali nažalost, ne i njegov zakon tmine da promeni.

Nemalo imam iskustvo, pregršt susreta, prijateljstava i poznanstava, zato zvezde prepoznajem, po sjaju u beskraju.

I ništa nije metafora, a još manje hiperbola.

Kada sam je prvi put uživo videla, a videle smo se i kontaktirale mnogo pre toga, preko zuma, ostala sam bez daha. Od njene energije, stavova, razgovora koji je mogao trajati vasceli dan, ali i kada je Mesec izašao, bez prekida.

"Cela lepa, do savršenstva, do čarolije", to mi je bila prva misao. Nadala sam se da neće izazvati zavist nebeskih sila, da će ta vascela ravnoteža, taj tas koji beše u savršenstvu estetskog intenziteta, oličenog u moralnoj i intelektualnoj snazi, u nepodnošljivoj lakoći ispunjavanja obaveza, porodičnih i poslovnih, sijati večno, na polzu svima. Tako je, zasigurno, trebalo da bude.

Upoznale smo se preko Mie i Luke. Želela je da govore srpski kao da ih je u Beogradu rodila. Želela je da upiju kulturu, tradiciju, duh. A to je želeo i Džon, koji je došao iz Rumunije u Obećanu zemlju, jednako opčinjen njom i svime što je u Ameriku donela sa sobom. Još od prvog susreta, kada je bila studentkinja na Jejlu, na kome je predavao. Zabranjena ljubav je pobedila. Sećam se da je pričala kako je dekanu slala slike kada su se deca rodila, da pokaže snagu emocije, trajanje. Da pokaže da su prekori i zabrane, u njihovom slučaju, bile suvisle.

Da, ta reč - postojanost, trajanje, najbolje je opisuju.

Znam previše dobroga za šta se zalagala i šta je činila.

Ne ni to što je briljirala na Jejlu, završivši medicinu, ne ni to što beše vrhunska dermatološkinja, već što je spadala u retku, vrlo retku vrstu ljudi koji gledaju senzorima, što je osećala patnje, pokušavala da ih nadomesti, svima. Što mi je uvek pisala da će biti bolje, lavovski se boreći s bolešću. Što je, nakon teške terapije, pričala kako dovršava slikovnice, da ih ostavi Mii i Luki. Što me je pitala, usred svega, zašto ubacuju "J" na srpskom u Miino ime, kada joj ga ona nije dala s tim slovom. Kada je, uznesena, iz postelje, govorila kako smišlja novu liniju odeće za lekare i sve medicinare, da budu lepi i trendi i u uniformi.

Što mi je kazivala predivnu priču o dadilji Ani, koju su dugo tražili i jedva našli. U Vojvodini. Jer je trebalo da jednako dobro govori i srpski i ruminski, da bi deca od rođenja bila vaspitavana na oba jezika, podjednako.

Ona je zračila i značila Velikim, Svojim, njoj tako svojstvenim - Srcem. Koje je kucalo brzo, gladno, koje se nadaleko čulo. Bila je Velika, Ponajveća. Bila sam blagoslovena našim suzrstima, tim neizrecivo srećnim osmehom. I pričom. I kada joj do priče nije bilo.

Verovala sam, čvrsto sam verovala, neporecivo i tvrdoglavo, da Njegovo Veličanstvo Vreme sve vidi. Da sagledava neizmerne krugove lepote, koje je Tamara širila. Koje je sa Džonom i decom gradila. Nisam mislila da će se Sile Tmine njome toliko očarati i nepravedno je, prerano, odvesti.

Gledala sam i s koliko je upornosti i volje ušla u klub obolelih od kancera. Njene poruke, ta hrabrost, i u najtežim momentima.

Danas u Srbiji neprestano kisi. Dažd se spustila u celom regionu. Možda je Tamara Lazić Strugar, u ovom potopu svih vrednosti vascele Selene, ona koja je odabrana. Možda je baš ona miljenica Boga, koji najbolje uzima k sebi, primajući je u Rajska naselja, s anđeoskom pesmom.

Ono šta osećam i znam jeste da je bila okružena nemerljivom ljubavlju, koju je i davala. Koja ju je natkrila. Koju je u svom srcu i naručju odnela.

I znam da će u tom drugom svetu biti s retkima. Posebnima. Jer samo retki nađu ratke.

U obilju krasota ovog sveta ona beše ukras, od mladosti svoje i neće se predati zaboravu.

Nećemo je predat jer ne prinesoh pohvalu kako priliči već (samo) koliko je moguće malome mi razumu…

Pogledajte BONUS VIDEO: