NAJPAMETNIJI LJUDI NA SVETU imaju jednu zajedničku osobinu: Psiholozi tvrde da je MNOGI POGREŠNO TUMAČE

Međutim, psihološka istraživanja poslednjih decenija sve više dovode u pitanje takve pretpostavke. Naučnici koji proučavaju način na koji ljudi donose odluke, obrađuju informacije i formiraju mišljenja otkrili su da se neki od najpouzdanijih pokazatelja visoke inteligencije nalaze tamo gde ih većina ljudi uopšte ne traži. Zanimljivo je da jedna osobina, koju mnogi smatraju slabošću ili nedostatkom samopouzdanja, iznova privlači pažnju istraživača. Pojavljuje se kod ljudi različitog uzrasta, obrazovanja i profesija, a njena povezanost sa visokim kognitivnim sposobnostima potvrđivana je kroz brojne studije tokom više od tri decenije.

Ono što ovu pojavu čini posebno zanimljivom jeste činjenica da je često pogrešno tumačimo. U svakodnevnom životu ona može da izgleda kao oklevanje, neodlučnost ili preterana opreznost. Ipak, naučni podaci pokazuju da se iza takvog ponašanja neretko krije veoma sofisticiran način razmišljanja, karakterističan za ljude koji informacije obrađuju dublje i temeljnije od većine.

Zbog toga psiholozi danas smatraju da ova navika predstavlja jedan od najzanimljivijih i najdoslednijih pokazatelja intelektualnih sposobnosti. Štaviše, istraživanja sugerišu da ona ne samo da prati visoku inteligenciju, već može i aktivno da doprinese njenom daljem razvoju.U značajnoj studiji iz 1997, objavljenoj u časopisu Journal of Educational Psychology, psiholozi Kit Stanovič i Ričard Vest otkrili su da je jača sklonost u razmišljanju povezana sa većom inteligencijom. I to je ono što su nazvali aktivno otvorenim načinom razmišljanja. To je uobičajena tendencija da se traže dokazi koji dovode u pitanje sopstvena uverenja, da se prihvati neizvesnost i da se zaključci menjaju kada to podaci zahtevaju.

Tokom poslednje tri decenije, ovo otkriće je potvrđivano toliko dosledno u različitim populacijama i kroz različite metodologije da je sveobuhvatni pregled iz 2023. objavljen u časopisu Journal of Intelligence, jednom od najuglednijih časopisa u toj oblasti, potvrdio da ono i dalje predstavlja jednu od najčvršćih veza između kognitivne sklonosti i merene intelektualne sposobnosti.

Mnogi ljudi sebe opisuju kao intelektualno nesigurne. To znači da se sporo opredeljuju za mišljenja, skloni su preispitivanju sopstvenih stavova i nelagodno im je zbog brzine kojom drugi izgleda dolaze do zaključaka. Ali vremenom, upravo ti ljudi imaju tendenciju da postižu znatno bolje rezultate na testovima kognitivnih sposobnosti od onih koji imaju potpuno formirane stavove. Evo zašto.

Kako jedna navika povećava inteligenciju

Aktivno otvoren način razmišljanja odražava stepen do kojeg osoba redovno procenjuje nove dokaze u odnosu na sopstvena uverenja, razmatra tuđa mišljenja pre nego što zauzme konačan stav i ostaje iskreno otvorena za mogućnost da greši. Zvuči jednostavno. U praksi, međutim, to je suprotno gotovo svakom društvenom instinktu koji imamo.

Ono što vezu između aktivno otvorenog načina razmišljanja i inteligencije čini posebno upečatljivom nije samo činjenica da su ta dva pojma povezana. Još je značajniji smer te povezanosti kroz brojne studije. Aktivno otvoren način razmišljanja dosledno predviđa bolje rezultate u stvarnom rasuđivanju, na zadacima koji uključuju heuristike i kognitivne pristrasnosti, na merama procene sopstvene tačnosti, na testovima naučnog rasuđivanja, čak i kada se kontroliše sirova kognitivna sposobnost.

Drugim rečima, nije reč samo o tome da se inteligencija ispoljava kroz ponašanje. Ovo je misaona navika koja dodatno razvija postojeće kognitivne sposobnosti osobe. Ta razlika je važna, jer znači da se aktivno otvoren način razmišljanja može svesno posmatrati i razvijati.

Kako je navika povezana sa inteligencijom

Da bismo razumeli zašto se aktivno otvoren način razmišljanja tako pouzdano povezuje sa visokim kognitivnim sposobnostima, korisno je pogledati širu nauku o ličnosti.

Meta-analiza iz 2023. godine, objavljena u Proceedings of the National Academy of Sciences i zasnovana na decenijama istraživanja kroz stotine studija, pokazala je da je unutar dimenzije otvorenosti prema iskustvu intelektualna radoznalost imala najjaču i najdosledniju pozitivnu povezanost sa merenom inteligencijom, jaču od bilo koje druge osobine ličnosti koja je ispitivana.

Ne otvorenost prema estetici, ne potraga za uzbuđenjima, niti emocionalna otvorenost. Osobine koje su najpouzdanije ukazivale na visoku kognitivnu sposobnost bile su one usmerene ka idejama i iskrenom preispitivanju sopstvenog načina razmišljanja. Aktivno otvoren način razmišljanja predstavlja upravo to u svakodnevnom ponašanju. To je otvorenost prema iskustvu sprovedena u praksi.

Motivacioni mehanizam koji stoji iza toga u naučnoj literaturi ima svoj naziv: potreba za kognicijom. To označava sklonost da se zahtevno i izazovno razmišljanje doživljava kao nešto unutrašnje nagrađujuće, a ne iscrpljujuće. Kod ljudi sa izraženom potrebom za kognicijom, suočavanje sa ubedljivim kontra-argumentom ne izaziva odbrambenu reakciju, već angažovanje.

Longitudinalna studija iz 2024. godine, objavljena u Journal of Intelligence, pratila je 341 adolescenta tokom jedne školske godine. U toj studiji, koristeći modele latentnih promena, otkriven je dvosmeran odnos. Fluidna inteligencija je predviđala rast potrebe za kognicijom, a potreba za kognicijom je predviđala rast fluidne inteligencije. Veza funkcioniše u oba smera.

Zbog toga psiholozi često otkrivaju da su ljudi koji sebe opisuju kao neodlučne, koji često menjaju mišljenje i teško izražavaju stavove sa potpunim uverenjem, zapravo među najbistrijim misliocima u prostoriji. Njihova nesigurnost je znak da njihov kognitivni sistem funkcioniše ispravno, neprekidno integrišući nove informacije umesto da brani već zauzet stav.

Kako to izgleda u praksi

Aktivno otvoren način razmišljanja ispoljava se kroz specifična i prepoznatljiva ponašanja, i ona spolja ne moraju uvek izgledati kao inteligencija.

Pre nego što iznesu svoje mišljenje, ljudi sa izraženim aktivno otvorenim načinom razmišljanja često sebi, implicitno ili eksplicitno, postavljaju pitanje: "Šta bi zapravo moglo da promeni moje mišljenje o ovome?". Ako ne mogu da odgovore na to pitanje, svoj stav drže manje čvrsto. Javnu promenu mišljenja ne doživljavaju kao sramotu. Doživljavaju je kao znak intelektualnog integriteta – dokaz da reaguju na dokaze, a ne da su vezani za identitet.

Pored toga, oni namerno traže asimetrične razgovore. I to sa ljudima različitih profesija, drugačijih početnih pretpostavki i životnih iskustava. Ne da bi raspravljali, već da bi otkrili granice sopstvenih slepih tačaka.

Spolja gledano, ovakva ponašanja mogu delovati kao neodlučnost ili nedostatak čvrstog stava, ali istraživanja ukazuju na suprotno. Studija iz 2019. godine, objavljena u Personality and Individual Differences, pokazala je da su i inteligencija i kognitivna fleksibilnost nezavisno predviđale intelektualnu poniznost – naročito aspekte povezane sa poštovanjem suprotnih mišljenja i spremnošću na promenu stavova kada se pojave novi dokazi.

Ključno je to što su istraživači otkrili kompenzacioni efekat. Ili visoka inteligencija ili visoka kognitivna fleksibilnost bile su dovoljne da podrže intelektualnu poniznost; nijedna od njih pojedinačno nije bila strogo neophodna. Dva različita puta vode do nje, ali oba često biraju veoma sposobni mislioci.

Kako da razvijete naviku otvorenog načina razmišljanja

Najvažnija implikacija ovog skupa istraživanja ujedno je i ona koja uliva najviše nade: aktivno otvoren način razmišljanja nije nepromenljiva osobina.

Longitudinalni dokazi o potrebi za kognicijom su jasni. Okruženja kroz koja ljudi prolaze, domovi koji nagrađuju postavljanje pitanja umesto slepe poslušnosti, radna mesta koja intelektualnu sumnju smatraju vrlinom umesto manom, obrazovni sistemi koji ljude uključuju kao aktivne učesnike u izgradnji znanja, a ne kao pasivne primaoce informacija, vremenom značajno podstiču viši nivo kognitivnog angažovanja.

To znači da je aktivno otvoren način razmišljanja, barem delimično, praksa. Gradi se kroz ponovljeno i namerno izlaganje informacijama koje osporavaju postojeća uverenja. Jača svaki put kada neko postavi pitanje: "Šta mi ovde promiče?", umesto "Kako da odbranim svoj stav?". A slabi u okruženjima koja više nagrađuju sigurnost nego tačnost.

Zaključak za svakoga ko radi sa veoma sposobnim ljudima, vodi ih ili želi da ih razvija jeste sledeći. Vidljivi znaci kvalitetnog razmišljanja često su suprotni onome što smo naučeni da tražimo. Samopouzdanje deluje kao kompetentnost. Elokventnost deluje kao stručnost. Ali dublji pokazatelj na koji istraživanja najdoslednije ukazuju, kroz decenije i različite metodologije, jeste iskrena i uvežbana spremnost da se prihvati mogućnost da nismo u pravu, piše Forbs.

Pogledajte BONUS VIDEO: