Agata Kristi bila je "PRESTARA" ZA BRAK kad je srela 16 GODINA MLAĐEG ARHEOLOGA: Udala se šest meseci posle prvog sastanka i sa svojim Maksom ostala do kraja života

Bar jedna osoba iz stvarnog života poslužila joj je kao inspiracija za žrtvu u romanu, a Agata Kristi napisala ih je ukupno 67, uz još 165 kratkih krimi priča i nekoliko pozorišnih komada. Bezbroj anegdota vezano je za ženu čijim je metodama, detaljno opisanim u knjigama, neretko pribegavao i Skotland Jard. Ali, ništa nije bilo zanimljivije i luđe od jednog događaja koji bi, da iz njega nije izašla živa i zdrava, drugim piscima krimića poslužio kao lajtmotiv...

Naime, u decembru 1926. godine nestala je na 11 dana i svi su mislili da je mrtva. Ni sama nije mogla da se pronađe. Kada se pojavila, 300 kilometara dalje, tvrdila je da se ničeg ne seća. Možda i nije... Njen misaoni tok bilo je nemoguće dešifrovati, kao i sve te zločine i ličnosti sa lažnim identitetom, potrage i klopke u koje se upada dok se ne stigne do osumnjičenog. Možda je to mudro iskoristila kako bi nestankom kaznila nevernog supruga, mada bi bilo lakše da je za "mućkanje" osvete iskoristila "iskričavi cijanid".

Za vreme Prvog svetskog rata radila je u bolnici kao medicinska sestra. "Jedna od najplemenitijih profesija kojom čovek može da se bavi", govorila je. Imala je i pristup apoteci, gde se upoznala sa dejstvima svih mogućih otrova, skupljajući iskustvo koje joj je kasnije, kao što znate, sasvim fino poslužilo. Tad je već bila udata za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Imali su jednu ćerku, Rozalind, a razveli su se 1928, dve godine nakon što je otkrila da je muž vara.

Ali, život piše romane... Pisala ih je i Agata Kristi, naravno. Posle razvoda, u pauzama između objavljivanja knjiga, posećivala je arheološka nalazišta. Legendarnu spisateljicu, tad već ozbiljno zainteresovanu za nauku koja proučava prošlost čovečanstva, sve češće su viđali i na iskopinama, ne samo zato što joj je bila neophodna inspiracija za nove priče, već i zbog toga što se na jednom od lokaliteta, u okolini Bagdada na temeljima drevnog grada Ura, zagledala u arheologa Maksa Malovana. I ne bi to bila ništa neobično, da ona tada nije imala 40 godina, a on - 24.

Iako njih dvoje to nisu videli kao problem, razlika u godinama u ono vreme je za puritansko društvo bilo nešto skandalozno i nepojmljivo, naročito ako je, kao u ovom slučaju, žena bila starija. Ni slavno ime i prezime nisu pomogli. Štaviše, Agata je na sopstvenom primeru osetila šta znače malograđanska ogovaranja, pridike i zavist, a nisu je, šuškalo se, štedeli ni neki članovi porodice.

Da li da se uopšte udaje u "poznim" četrdesetim godinama? Da nije, kako su nalagala pravila društva pre jednog stoleća, bila "prestara" za brak? Srećom, poslušala je svoju intuiciju, a ne sestru i ostale koji su joj predlagali da sačeka i proveri da li je u pitanju ljubav ili samo zaljubljenost. "Život prolazi, vreme leti. Udaću se za Maksa ako me zaprosi. Nikad ne znaš šta te u životu čeka..." A kada je čula Maksovo pitanje, nije mnogo razmišljala. Venčali su se 1930, šest meseci posle prvog sastanka.

"Da, važno je da ponekad sačekate i proverite stvari, ali život prolazi i šanse za sreću brzo nestaju. Voz srećnog života može lako napustiti peron na kojem vi stojite i oklevate, procenjujete, čekate..."

Agata Kristi iz sopstvenog iskustva je izvukla i zlata vredan savet ženama, kojima je u svom čuvenom pola ciničnom, pola duhovitom stilu poručila da se "udaju za arheologe, jer što su starije – to su njima vrednije": "Logično je da je nekome ko proučava antikvitete još zanimljivije da ima posla sa starijom gospođom".

U svakom slučaju, udaja za Maksa bila je ispravna odluka, budući da je Agata Kristi sa svojim arheologom ostala do kraja života. Zajedno su putovali na ekspedicije kojih se kasnije prisetila u svojim memoarima, a iskoristila ih je i u nekim romanima. "Ubistvo u Mesopotamiji", na primer, pa "Ubistvo u Orijent Ekspresu", "Leš u sarkofagu", i još neke priče čija je radnja smeštena na istok Azije.

Drugi brak je, za razliku od prvog, bio pun harmonije. Nije bilo potrebe za zagonetnim nestancima i osvetama. Kako nisu imali dece, "kraljica zločina" svu ljubav je usmerila na jedinu ćerku, Rozalind Hiks, koja je do svoje smrti 2004. godine bila na čelu kompanije "Agatha Christie Limited".

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, zdravlje najvećeg ženskog pera svih vremena, kako je mnogi s punim pravom nazivaju, bilo je ozbiljno narušeno. Iako joj ta oboljenja zvanično nisu dijagnostikovana, eksperti su iz njenih poslednjih dela zaključili da je razvila neke oblike demencije i Alchajmerove bolesti. Preminula je prirodnom smrću 12. januara 1976, pre tačno pola veka, u svom domu u Oksfordširu. Maks je umro dve godine kasnije.

Pogledajte BONUS VIDEO: