Kada se rodila njenim roditeljima su ispred kuće ostavili KRVAVU KUTIJU I JEZIVU LUTKU, a nju su nazvali "ĐAVOLJIM OKOTOM": Prvo rođeno DETE IZ EPRUVETE danas je žena od 47 godina i evo kroz šta je sve prošla i kako danas izgleda

Džon i Lesli Braun bili su sasvim običan bračni par koji je spajala samo jedna velika i naizgled neostvariva želja, a to su bila deca. Devet dugih godina njihovog braka prošlo je u neprestanim pokušajima, obilascima lekara i beskrajnim suzama.

Lesli je stalno krivila sebe jer je smatrala da svom suprugu uskraćuje radost očinstva, pa joj se svaki odlazak u park pretvarao u pravu noćnu moru. Gledala je kako Džon sa tugom posmatra tuđe mališane i njeno srce se zbog toga slamalo. Medicinski stručnjaci su tada doneli surovu presudu i rekli da ne postoje apsolutno nikakve šanse da ona ikada postane majka.

U potpunom očajanju, ovi supružnici su se čak obraćali i raznim šarlatanima u nadi da će se desiti čudo, ali svi njihovi pokušaji bili su uzaludni. Brojni rođaci su vršili ogroman pritisak na Džona i savetovali ga da pronađe normalnu ženu koja će moći da mu podari naslednike, ali ovaj čovek jednostavno nije želeo da odustane. On je neprestano zvao jednu bolnicu za drugom i svuda je nailazio na odbijanje jer je njihov slučaj za sve lekare bio potpuno beznadežan.

Njegova neverovatna upornost se konačno isplatila kada je uspeo da stupi u kontakt sa biologom Robertom Edvardsom i ginekologom Patrikom Steptom. Ova dva stručnjaka su u to vreme marljivo radila na tehnologiji koja je svima zvučala kao čista naučna fantastika, a radilo se o začeću u epruveti, odnosno, ono što danas nazivamo vantelesnom oplodnjom.

Džon je snažno insistirao na susretu sa njima. Iako su im lekari otvoreno rekli da je šansa za uspeh ravna jednom u milion, Džon i Lesli su bez razmišljanja pristali. Pre toga, ovaj par je već imao jedno veoma loše iskustvo sa ubacivanjem embriona koje se završilo vanmateričnom trudnoćom, pa su smatrali da sada zaista nemaju šta da izgube.

Do jeseni 1977. godine, od stotina prijavljenih kandidata pažljivo je odabrano samo dvanaest parova. Usledila je iscrpljujuća hormonska terapija, duge pripreme i mučno čekanje.

Embrioni su se uspešno primili kod samo pet žena, ali je do sredine termina trudnoća opstala kod samo jedne, a to je bila Lesli Braun. Svesni ogromne odgovornosti koja je ležala na njihovim leđima, lekari su supružnike držali u klinici pod lažnim imenima. Ipak, informacija je nekako procurila u medije i od tog trenutka njihov život se pretvorio u pravi pakao.

Novinari su danonoćno opsedali njihovu kuću, pa Lesli nije mogla ni na tren mirno da izađe na ulicu a da je ne zaspu krajnje neumesnim pitanjima. Kako bi barem malo smirili tu medijsku histeriju, par je potpisao ekskluzivni ugovor sa jednim izdavačem, ali im je to veoma slabo pomoglo.

Vrhunac drame odigrao se neposredno pred sam porođaj. Ispod prozora bolnice doslovno je nikao čitav šatorski grad prepun reportera koji su željno čekali svoju veliku senzaciju. Zbog toga su lekari morali da pribegnu lukavstvu. Džon je demonstrativno napustio kliniku kako bi zavrao paparace, a zatim se tajno vratio kako bi sve vreme bio uz svoju voljenu ženu.

Zatim, 25. jula 1978. godine, samo pola sata pre ponoći, urađen je carski rez i plač male Luize postao je zvuk potpuno nove ere u savremenoj medicini. Zanimljivo je da je sama Luiza kasnije sa puno humora ispravljala ljude, naglašavajući da je mnogo tačnije nazivati je detetom iz petrijeve šolje nego detetom iz epruvete, s obzirom na to da se sam proces oplodnje dogodio upravo u toj posudi.

Krvava pisma i pobeda nauke

Pre nego što su napustili bolnicu, tek rođenu devojčicu su pregledali gotovo pod mikroskopom. Desetine različitih testova samo su potvrdile jednu činjenicu, a to je da se radi o potpuno običnom i savršeno zdravom detetu koje se ni po čemu ne razlikuje od svojih vršnjaka. Nažalost, to nimalo nije zaustavilo strašnu lavinu mržnje u javnosti.

Porodica je bila primorana da se preseli u novu kuću sa potpuno zatvorenim dvorištem kako bi se uspešno sakrila od nasrtljivih fotografa. Kada je Luiza napunila četiri godine, njeni roditelji su odlučili da joj prikažu film o njenom rođenju. Oni su silno želeli da pripreme svoju ćerku na sve ono sa čime će se sasvim sigurno suočiti u školi i na ulici, što se na kraju ispostavilo kao izuzetno mudra i ispravna odluka.

Poštari su im svakodnevno donosili džakove prepune razne korespondencije. Bilo je tu mnogo pisama podrške, ali i pregršt jezivih poruka. Neki su ubeđivali javnost da ova devojčica uopšte nema dušu i otvoreno su je nazivali đavoljom tvorevinom. U jednom trenutku, porodica je na kućnu adresu dobila stravičan paket umazan veštačkom krvlju, a unutra su se nalazili polomljena epruveta i lutka koja je podsećala na bebu. Ni crkva nije ostala nema, već je dala svoj doprinos nazivajući proces vantelesne oplodnje najtežim grešnim mešanjem u prirodu.

Novinari su se na vratima porodice Braun pojavljivali na svakih pet godina kako bi snimili još jednu jubilarnu priču. Luizini školski drugovi su dobro znali njenu istoriju, pa su joj često postavljali prilično glupa pitanja o tome kako joj je zapravo bilo dok je živela u epruveti.

Ljudi iz njene okoline su neprestano pokušavali da pronađu neke mane na njoj, kao da su svakog trenutka očekivali da ugledaju drugu glavu ili neki sličan deformitet. Uprkos svemu, Luiza je rasla kao potpuno obično dete.

Najveća ironija sudbine leži u činjenici da se u ovoj istoj porodici samo četiri godine kasnije rodila njena mlađa sestra Natali, koja je kasnije ušla u istoriju kao prvo dete iz epruvete koje je na svet donelo bebu potpuno prirodnim putem. Na taj način, Luiza je u ovom specifičnom pogledu ipak ostala korak iza svoje mlađe sestre.

Običan život sa potpuno neobičnom istorijom

Nakon što je završila školu, Luiza nije želela da juri za nekom velikom i uspešnom karijerom. Promenila je mnogo različitih zanimanja, pa je tako radila kao dadilja, negovateljica i raznosila je poštu.

Njen život se drastično promenio 2004. godine kada se udala za radnika obezbeđenja u jednom noćnom klubu po imenu Vesli Malinder. Zanimljivo je to što je on živeo u njenom komšiluku kada je Luiza bila tek beba i čak ju je nekoliko puta video u kolicima, ali su se ponovo sreli tek nakon dvadeset šest godina i tada su se ludo zaljubili jedno u drugo.

Za Luizu je njena sopstvena porodica uvek bila mnogo važnija od bilo kakvog posla. Ona je sa ogromnim uživanjem brinula o svom domu, uređivala baštu i posvetila se odgajanju svoja dva sina.

Danas, kada pogledate njene fotografije, zaista je teško zamisliti da je ova skromna žena nekada bila glavni simbol najveće naučne rasprave na svetu. Njen otac je preminuo 2007. godine, a samo pet godina kasnije napustila ju je i majka. Luiza se svojih roditelja uvek seća sa ogromnom toplinom i neizmernom zahvalnošću za onu neverovatnu borbu koju su hrabro izneli samo zbog nje.

Danas Luiza Džoj Braun ima četrdeset sedam godina. Ona veoma aktivno učestvuje na brojnim medicinskim kongresima gde hrabro deli svoju životnu priču i snažno se bori za to da procedura vantelesne oplodnje bude svima dostupna. Ona je duboko uverena da apsolutno svaka žena ima puno pravo da postane majka, bez obzira na to kako je tačno započeo njen novi život.

Danas u svetu živi više od devet miliona ljudi koji su došli na ovaj svet isključivo zahvaljujući ovoj revolucionarnoj metodi, a prva među svima njima bila je upravo ona.