Julijana je imala 17 godina kada je PALA IZ AVIONA SA 3.200 METARA U PRAŠUMU: Imala je duboke rane svuda po telu i slomljene kosti, videla je MRTVU MAJKU, ali nije želela da se preda

Ovaj peruanski avio-prevoznik je u to vreme već imao izuzetno lošu reputaciju, jer su se samo nekoliko godina pre ove katastrofe, leta 508, srušila još dva njihova aviona. Tokom 1966. godine poginulo je svih 49 ljudi koji su se nalazili na letu, a četiri godine kasnije, tačnije 1970. godine, istorija se ponovila kada je drugi avion pao, odneo 100 života u vazduhu i usmrtio još dve osobe na zemlji, jer su delovi letelice pali pravo na njihove kuće.

Zbog tako crne statistike, kada je u decembru 1971. godine nestao novi avion, spasilačke ekipe nisu imale apsolutno nikakvu nadu da će pronaći preživele. Među putnicima ovog kobnog leta nalazila se i porodica poznatih nemačkih naučnika.

Majka Marija Kepke, inače poznata ornitološkinja, vraćala se sa svojom 17-godišnjom ćerkom Julijanom iz glavnog grada. Devojka je samo dan ranije dobila školsku diplomu, pa je ovo putovanje trebalo da bude lep povod za slavlje. Žurile su u grad Pukalpu, gde ih je nestrpljivo čekao otac Hans-Vilhelm, koji je već mesecima proučavao floru i faunu prašume.

Pilot je tokom leta, umesto da zaobiđe gusti olujni oblak, odlučio da prođe direktno kroz njega. Munja je udarila pravo u krilo, avion je izgubio kontrolu i raspao se na komade, a jak tropski pljusak je odmah ugasio vatru, ali i sakrio ostatke aviona duboko ispod gustih krošnji drveća, koje helikopteri odozgo nikako nisu mogli da uoče.

Strašno buđenje i spasenje u vodi

Julijana se osvestila tek sledećeg jutra oko 9 sati, shvativši da je bez svesti provela skoro 24 sata. Bila je i dalje čvrsto vezana za svoje sedište, koje je ležalo na tlu među pokidanim granama.

Njeno telo je pretrpelo jezive povrede: slomljena joj je ključna kost, oči su joj bile potpuno zatvorene od strašnih otoka, a imala je i duboke rane po celom telu, dok joj je noga neprestano krvarila. Zbog teškog potresa mozga stalno je povraćala i gubila svest, a pošto je bila izuzetno kratkovida i izgubila naočare tokom pada, svet oko nje bio je samo mutna mrlja.

Dozivala je majku, ali je odgovor bila samo zastrašujuća tišina džungle. Kada je konačno naišla na tela drugih putnika, shvatila je da joj je majka mrtva.

Jedina hrana koju je uspela da pronađe među ostacima letelice bilo je nekoliko običnih bombona.

Kako je znala da u ovim šumama žive izuzetno opasne zmije, smislila je genijalnu taktiku: pre svakog koraka bacala je jednu cipelu ispred sebe kako bi rasterala gmizavce, što joj je spasilo život u više navrata.

U trenucima najvećeg očaja devojčica se setila reči svog oca Hansa-Vilhelma, koji joj je uvek govorio da u džungli spas treba tražiti u vodi. On ju je učio da svaki mali potok vodi do rečice, rečica do velike reke, a duž reka uvek žive ljudi.

Julijana je pronašla mali izvor i krenula nizvodno. Hodanje kroz vodu i po obali bilo je znatno lakše nego probijanje kroz gusti bujniš, iako je rizik od susreta sa zmijama bio ogroman. Hranila se samo onim plodovima za koje je od roditelja znala da nisu otrovni.

Kasnija istraga je pokazala da je pad zapravo preživelo još oko 15 ljudi, ali niko od njih nije uspeo da se spase i dočeka pomoć pre nego što je preminuo.

Nakon dugih dana lutanja, Julijana je konačno naišla na grupu muškaraca. Kada su je ugledali u onako strašnom stanju, lokalni Indijanci su se uplašili i uzmakli, misleći da je u pitanju mitsko šumsko stvorenje iz njihovih legendi.

Srećom, devojka im se obratila tečnim španskim jezikom, nakon čega su joj odmah pružili prvu pomoć, nahranili je i potom čitavih sedam sati plovili čamcem do najbližeg mesta, odakle je prebačena u bolnicu u Pukalpi.

Kako je tekla sudbina preživele

Tek dvanaestog dana od nesreće Julijana se ponovo susrela sa svojim ocem, a bolnicu su odmah opkolili brojni novinari koji su na sve načine pokušavali da uđu u njenu sobu i dobiju izjavu. Njena svedočenja policiji pomogla su da se tačno locira mesto nesreće, ali su svi drugi preživeli do tada već, nažalost, preminuli.

Nakon ove velike tragedije, Julijana je odlučila da krene stopama svojih roditelja. Završila je biologiju u Nemačkoj, a potom se vratila u Peru kako bi nastavila proučavanje amazonskih ekosistema.

U svojoj 57. godini života napisala je potresnu knjigu memoara pod nazivom "Kako sam pala s neba", u kojoj je iskreno opisala sve svoje strahove.

"Dugi niz godina patila sam od teških noćnih košmara i osećaja krivice što sam baš ja jedina preživela od 92 osobe u avionu", priznala je Julijana u jednom intervjuu, dodajući da će je bol zbog gubitka majke pratiti do kraja života.