Jovana je NAPUSTILA VRHUNSKI PLAĆEN POSAO i preselila se u PRIKOLICU OD 15 KVADRATA: Nema račune za struju, vodu donosi sa izvora, i svoj NOVI ŽIVOT ne bi menjala ni za šta na svetu

Nekada veoma uspešna "full stack" programerka, koja je godinama balansirala između "backend" i "frontend" tehnologija, odlučila je da siguran posao i užareni ekran laptopa zameni beskrajnim pogledom na zelenilo i reku. Danas se na svoj nekadašnji korporativni život osvrće sa iskrenim osmehom i dozom neverice, pitajući se kako je uopšte uspevala da izdrži takav tempo.

– Programiranje uopšte ne ide uz moj karakter. Da po osam sati dnevno sedim ispred laptopa... Stvarno mi danas nije jasno kako mi je uopšte pala na pamet ta ideja – rekla nam je Jovana kroz osmeh na početku razgovora.

Odluka da napusti sigurnu platu i udobnost rada u velikoj kompaniji nije bila laka. Ipak, želja za slobodom, većom fleksibilnošću i životom bližim ljudima i prirodi bila je jača od potrebe za sigurnošću.

– Ono jeste bio možda lagodniji život i kao ne moraš da razmišljaš od meseca do meseca da li ćeš imati nešto da pokriješ. Sada je, u tom pogledu, malo neizvesnije, ali je prelepo – bez zadrške opisuje Jovana svoj život danas.

Ceo svet u prikolici

Umesto prostranog stana prepunog stvari, čitav Jovanin svet danas staje u petnaestak pažljivo osmišljenih kvadrata kuće na točkovima, koju je sama osmislila i pretvorila u svoju malu oazu. Funkcionalnost je postala njen životni princip, a minimalizam način koji joj omogućava da svakodnevicu organizuje jednostavno, bez viška i opterećenja.

Dok nam pokazuje svoju minijaturnu kuhinju, u kojoj svakodnevno priprema jednostavne i zdrave obroke, poput pirinča i povrća, Jovana s ponosom govori o tome koliko joj je, zapravo, malo potrebno za život.

– Nema tu potrebe za puno stvari. Šta imam, dve šerpice, džezva... Imam frižider, zamrzivač... – kaže zadovoljno, pokazujući nam svoj dom na točkovima.

Promenu je doživela i Jovanina garderoba. Umesto ormara prepunih odeće koju gotovo nikada nije nosila, danas ima samo ono što joj je zaista potrebno i što svakodnevno koristi.

– Ja bukvalno imam stvari koje su mi funkcionalne. Odlučila sam da ću poneti samo to što zaista nosim i stvarno evo, ovo su mi majice, ovde su mi šorcevi, to je to.

Život bez uobičajenih komunalnih računa za Jovanu predstavlja još jedan vid slobode. Zahvaljujući solarnim panelima i vodi koju donosi sa izvora, uspela je da organizuje svakodnevicu tako da bude gotovo potpuno nezavisna.

– Ceo život mi je na baterije – duhovito konstatuje naša sagovornica.

Prvobitna ideja nije bila život u prikolici

Iako danas ne može da zamisli drugačiji način života, Jovana kaže da stanovanje u prikolici uopšte nije bio deo njenog prvobitnog plana. Sve je počelo iz želje da pokrene mali biznis sa SUP daskama za veslanje, a kuća na točkovima pojavila se tek kao praktično rešenje za duži boravak pored reke.

– Nije ideja nastala kao 'e ja hoću sada da živim u prikolici'. Sve počelo od dasaka, kao surf shop. Kućica uopšte nije bila u planu.

U njenom prostranom, neograđenom dvorištu na obali Dunava najbliže komšije više nisu užurbani prolaznici u poslovnim odelima, već krave koje mirno pasu, divlje svinje koje povremeno zalutaju i dabrovi, čije prisustvo najčešće otkriva po branama koje neumorno grade.

Dok nam priča o životu na obali Dunava, oko nogu joj se neprestano mota Arija, verna saputnica koja je prati gotovo na svakom koraku, uprkos staroj povredi šape. Uz osmeh govori i o svojim neobičnim komšijama, sa kojima je vremenom naučila da deli isti prostor.

– Ja imam divne komšije, imam kravice tu nedaleko, kroz celu ovu šumu pešače. Dođu i tu prvo malo pasu, onda odu, okupaju se, pa legnu na plažu na sunčanje – kroz smeh priča Jovana.

Alat umesto šminke

Umesto kozmetike i šminke, danas su joj najvrednije stvari alati kojima svakodnevno održava prostor oko svoje kuće na točkovima. Testere, trimere i razni baterijski uređaji postali su deo njene svakodnevice, a mnoge poslove koje je nekada prepuštala drugima sada bez problema obavlja sama.

Dok nam pokazuje svoju kolekciju alata, posebno izdvaja motornu testeru sa teleskopskim nastavkom, uz osmeh priznajući da je vremenom zavolela poslove za koje se često kaže da su "muški".

– Umesto šminke ja vidim grabulje, vidim metlu. Ovde imam svakojakih alatki, boga oca.

Odluka da potpuno promeni način života nije došla preko noći. Plašeći se da njenu ideju ljudi neće razumeti, Jovana je čitav proces pretvaranja teretne prikolice u dom dugo držala u tajnosti, čak i od najbližih. Tek kada je sve završila i kuća na točkovima postala stvarnost, odlučila je da svoju priču podeli sa drugima.

– Mama i tata ništa nisu znali, ni jedan prijatelj... Osećala sam da me u tom trenutku niko neće podržati, jer je sve delovalo nekako suludo.

Danas, dok sunce polako zalazi nad Dunavom, Jovana radi kao frilenser, izrađuje sajtove i sama određuje svoje radno vreme, tempo i klijente sa kojima želi da sarađuje. Život koji je nekada delovao kao veliki rizik danas joj pruža slobodu zbog koje je, kako kaže, vredelo promeniti sve.

U planu su joj i novi koraci. Volela bi da ugradi peć na drva kako bi zimu prvi put provela u svom domu na točkovima, uz pucketanje vatre i pogled na prirodu koja je okružuje. Kaže da danas živi upravo onako kako je oduvek želela.

– Ljudi uglavnom pitaju kako živiš u toj limenoj kutiji, kao mora da je grozno. A zapravo je predivno – ponosno završava Jovana.