"Probudio sam se BEZ IJEDNOG SEĆANJA. Nisam znao ni svoje ime, a MAJCI sam rekao da joj je SIN UMRO": Glumac je preko noći doživeo TOTALNU AMNEZIJU, ovako je uspeo da VRATI SVOJ ŽIVOT

Britanski glumac i komičar Erik Lamper 2019. godine probudio se bez sećanja. Nije prepoznavao svoje prijatelje, roditelje, pa čak se nije sećao ni svog imena. Na dan kada mu se život potpuno promenio, Erik Lamper se probudio i ugledao sopstvene ruke. Bio je zapanjen što se pomeraju pred njim, a on je, činilo se, bio osoba koja ih kontroliše. Lamper je glumac i stendap komičar čiji rad ima snažnu klovnovsku dimenziju; njegove ruke oduvek su delovale kao da imaju sopstveni um. Ali tog kobnog jutra, dok je ustajao iz kreveta i divio se čudnim stvarima na krajevima svojih ruku, osećao je samo čuđenje. Ono što još nije znao bilo je da je izgubio pamćenje, a njegov život uskoro više neće biti njegov, piše Gardijan.

Bilo je to pre sedam godina, 17. marta 2019. Taj datum nije ostao duboko urezan u njegovom sećanju, već ga je kasnije pronašao u dnevniku i ponovo naučio.

Kucanje na vratima otkrilo mu je da postoje i druge stvari izvan njegove spavaće sobe: četvrt Mirakl Majl u Los Anđelesu, cimeri u kući koju je nekada delio sa otuđenom suprugom i komšija sa donjeg sprata koji je došao po bocu izbeljivača. Lamper mu je pozajmio izbeljivač da očisti fleke od kafe, ali sada nije prepoznavao ni osobu na vratima ni cimera koji je prolazio.

– Erik? – pitao ga je komšija.

A on je samo ponavljao:

– Ne znam, ne znam, ne znam...

Tog jutra završio je u bolnici gde su mu dijagnostikovali delirijum konfuzije sa simptomima amnezije. Nije prepoznao ni sopstvene roditelje.

– Razumem da si ti mama ovog tipa. Ali što se mene tiče, Erik je umro – rekao je majci.

Vraćanje sećanja često mu je delovalo kao da ponovo oživljava samog sebe.

– Više se ne plašim smrti. Već sam to jednom prošao.

Zvuči pomalo frankenštajnovski, a grčenje kao da neko unutrašnje čudovište traži izlaz često se pojavljuje u njegovim nastupima. Ali kada su se sećanja počela da mu se vraćaju, kaže da ih je doživljavao kao suvenire iz tuđeg života. Bio je posetilac u sopstvenom telu, stvarajući sebe iznova.

– Uvek sam svestan da nosim Erikovu kožu – kaže.

Govoriti o sebi u trećem licu nije pretvaranje, već posledica njegovog disocijativnog iskustva. Profesionalno je oduvek bio poznat kao Erik Lamper. Ali kada je nastupila amnezija, obrisao je svoj veb-sajt i prestao da objavljuje za svojih 100.000 pratilaca na Fejsbuku. Usvojio je nove identitete na društvenim mrežama – "umetnik ranije poznat kao Erik" i "Surfujući haos" – i preživljavao povremenim televizijskim poslovima i nastupima sa mnogo improvizacije.

Nova predstava pokušaj je isceljenja i ponovnog povezivanja sa sopstvenim imenom.

Amnezija koja se stvarala godinama

Lamperova amnezija dogodila se u jednom trenutku, ali se, kako kaže, stvarala celog života. Odrastao je širom sveta pre nego što se skrasio u Velikoj Britaniji, a 2016. stigao je u Los Anđeles "jašući na talasu uspeha".

U prethodne tri godine oženio se kreatorkom sadržaja i modelom Džordan Dvejn, osvojio nagradu Kraljevskog televizijskog društva i međunarodnu nagradu za komediju na festivalu Komedi Ha u Kvebeku, nastupao kao predgrupa Ediju Izardu i pojavio se u filmu Lika Besona "Valerijan i grad hiljadu planeta".

– Ali jednostavno nije. Uopšte – priznaje.

Pre amnezije želeo je da promeni život. Patio je od anksioznosti, brak mu se raspao, a krajem 2018. podneo je zahtev za razvod.

Put u sopstvenu psihu

Kada su mu na računaru počeli da iskaču oglasi za hipnoterapiju, doživeo ih je kao slamku spasa. Posle nekoliko onlajn sesija bio je, kako kaže, potpuno drugačiji. Prijatelji su mislili da je postao viši jer je prestao da se pogrbljuje. Pored anksioznosti, povremeno se borio i sa depresijom. Još 2016. pisao je kako mu je kognitivno-bihevioralna terapija pomogla da se izbori sa suicidalnim mislima. Hipnoterapija ga je, međutim, odvela mnogo dublje.

– Naučio sam alate za ulazak u sebe, ali niko nije bio tu da pazi na mene.

Tri uspomene potpuno su ga promenile.

Kao dete bio je večiti autsajder. Rođen je u Francuskoj, a zbog očevog posla živeo je u Belgiji, Nemačkoj, Italiji, Južnoj Africi, Dubaiju i Engleskoj. U školi su ga tukli zato što je bio Francuz. Jednom su ga pretukli toliko da su mu fiksne proteze isekle usne. Još bolnije bilo je sećanje kada je sa 16 godina ostao okružen grupom mladića koji su mahali štapovima za snuker.

– Naterali su me da brojim unazad na francuskom.

Najviše ga nije pogodio napad, već činjenica da odrasli koji su prolazili nisu učinili ništa. Sa 15 godina roditelji su mu se razveli, a on je ostao praktično bez doma. Tek na fakultetu u Londonu drugi studenti rekli su mu da je ono što je proživeo zapravo bilo – beskućništvo.

Treće bolno sećanje vezano je za reklamu koju je snimio 2009. za kanal Viva. Postao je poznat kao "tip iz reklame Up Your Viva", ali su ubrzo usledile uvrede, pretnje smrću i grupe na Fejsbuku posvećene ismevanju njegovog izgleda.

Mozak je jednostavno rekao – dosta

Nekoliko dana pre nego što je izgubio pamćenje bio je opsednut idejom da vidi znakove svuda oko sebe. Seća se da je šetao kada ga je okružio roj leptira.

– Da je ovo film, bila bi to scena metamorfoze.

Danas veruje da ga hipnoterapija nije izlečila, već da je pokrenula potpuni reset njegovog mozga.

– Mozak je samo rekao: "Gotov sam sa ovim stresom. Reset."

Nakon što ga je komšija odvezao u bolnicu, pobegao je. Kasnije je prisilno hospitalizovan.

Tokom pandemije kovida 19 njegovo psihičko stanje dodatno se pogoršalo. Pošto je godinu dana ranije napisao scenario o globalnoj epidemiji, bio je uveren da je upravo on izazvao pandemiju.

– Mislio sam da sam kriv za milione smrti. Stvarno sam poludeo.

Poslednjih godinu i po dana živeo je sa ocem u Njumarketu, prvi put još od detinjstva. Tek tada je saznao da je i njegov otac kao dete bio napušten. Na pitanje kako se danas oseća odgovara:

– Jedan deo mene želi da sve zaboravi i nastavi dalje. Drugi kaže: "Ne usuđuj se da zaboraviš."

Stručnjaci poput doktora Stefana Kelera, koji proučava poremećaje ljudskog pamćenja, objašnjavaju da se uspomene ne čuvaju na jednom mestu u mozgu. Teška trauma ili povreda mogu da poremete proces njihovog prizivanja, a kod disocijativne amnezije um ponekad briše upravo najteže uspomene kako bi zaštitio čoveka.

Lamper kaže da je put do sebe pronašao tek 18 meseci kasnije – kroz smeh.

– Uhvatio sam sebe kako se smejem i pomislio: "E, tu si."

Danas kaže da u njegovoj glavi više nema glasova.

– Samo tišina. I stvarno je lepo.

Njegova neverovatna priča inspirisala je predstavu "Zero Majnus Van", koja će premijerno biti izvedena na festivalu u Edinburgu. U njoj Lamper igra i pacijenta i lekara, pokušavajući da publici objasni kako izgleda kada jednog jutra izgubite ceo svoj život – i morate da ga izgradite iz početka.

Pogledajte BONUS VIDEO: