"Sanjao sam lica MALE DECE U PLAMENU, za nekoliko sati to se OBISTINILO": Dečak izbegao STRAVIČNU NESREĆU o kojoj 22 godine NIKO NIJE SMEO NI DA PISNE, a gledali su je rođenim očima

Dana 16. maja 1972. godine, u turističkom gradu Svetlogorsku dogodila se jedna od najstrašnijih avionskih nesreća u SSSR-u. Vojni avion Antonov An-24 srušio se na vrtić usred bela dana. Poginulo je 35 ljudi – 24 dece, troje zaposlenih u vrtiću, kao i dvoje putnika i šest članova posade. O ovoj tragediji bilo je zabranjeno da se govori u Rusiji, a šestoro koji su pukim čudom preživeli sada svedoče kako o samoj tragediji, tako i o onome što se dešavalo u prvim satima posle nje.

Kobnog dana troje dece se nije pojavilo u vrtiću. Oni su jedini sa spiska predškolske grupe koji su preživeli i još žive u Kalinjingradskoj oblasti.

Tog dana je još oko 70 lokalnih stanovnika posetilo zabavni park i odlučilo da se provoza na panoramskom točku, upravo na mestu gde je vojni avion mogao da se sruši. Da se to dogodilo, broj poginulih bio bi višestruko veći. Deca su se upravo vratila iz šetnje.

Kako je došlo do nesreće iznad vrtića?

An-24 iz 263. puka vazdušnog transporta sovjetske Baltičke flote trebalo je da izvede probni let 16. maja. Gradom su se širile glasine da su strani piloti prečesto zalazili izvan sovjetske granice. Cilj posade bio je da proveri sve obalske radarske stanice za nadzor i utvrdi da li izviđački avion može to nesmetano da učini. Upravo je to razlog zbog kog je posada odlučila da nastavi let uprkos magli i zašto je vojni avion leteo na izuzetno maloj visini.

Petnaest minuta nakon početka leta, avion je naišao na gustu maglu i izgubio orijentaciju. Odjednom se našao na svega 42 metra od tla, već dodirujući vrhove borova. An-24 je ponovo udario u drvo, izgubio deo krila i visinu, a zatim se uz tutnjavu srušio u zgradu vrtića. Čudom, promašio je panoramski točak i stadion, gde je u tom trenutku bilo mnogo više ljudi. Avion se zapalio, zahvativši ruševine vrtića, a potom se požar proširio na drveće, obavijajući sve gustim crnim dimom.

Avion se srušio na vrtić u 12.45 časova. Predškolci su se upravo vratili iz šetnje i ručali su, pa je većina tela pronađena u trpezariji: 24 deteta i kuvarica. Dve vaspitačice su kasnije preminule u bolnici od opekotina. Cela posada An-24 takođe je poginula.

"Ništa se nije dogodilo u gradu, zapamtite to!"

Grad je odmah blokiran, telefonske veze su prekinute, telegraf zatvoren, a u Svetlogorsku je proglašeno vanredno stanje. Niko zvanično nije komentarisao šta se dogodilo, ali su ljudi sve znali. Vrtić u Lenjinovoj ulici bio je dobro poznat. Kako su mogli da se pretvaraju da je postojao, a onda da ga odjednom nema? I najvažnije – kako su mogli da sakriju smrt dece? Ipak, KGB je učinio sve da pad aviona ostane tajna. Ljudi u civilu obilazili su stanove, upozoravali stanovnike da ne govore o tragediji, zaustavljali prigradske vozove ka Kalinjingradu i blokirali sve izlaze iz grada. Cilj vlasti bio je da se ruševine što pre uklone.

"Ništa strašno se nije dogodilo", insistirali su. "Gori avion? Umišljaš!"

"Ništa se nije dogodilo u gradu – zapamtite to!"

Delovi trupa, građevinski otpad i posmrtni ostaci žrtava utovareni su u kamione i odmah odvezeni iz grada. Nedaleko od ruševina pronađena je medicinska sestra vrtića Ana Nezvanova, bez svesti. U trenutku pada izašla je da obriše prozore, a eksplozija ju je odbacila nekoliko metara od zgrade. Kad se osvestila, opečena i polomljena, potrčala je ka ruševinama. Njen sin Vanja još je bio unutra. Zbog njega se nekoliko meseci ranije zaposlila u vrtiću. Slomljena od bola, umalo nije stradala u požaru pokušavajući da dođe do svog deteta.

"Sanjao sam lica dece iz vrtića u plamenu"

Dana 17. maja, troje predškolaca nije došlo u vrtić. Irina Goljuško razbolela se od gripa neposredno pre tragedije. Njena majka je planirala da je tog dana odvede u vrtić, ali je u poslednjem trenutku odlučila da je zadrži kod kuće.

"Završio sam u bolnici zbog problema sa bubrezima", priseća se Oleg Sauškin, još jedan dečak iz vrtića. "Sećam se da je u jednom trenutku cela bolnica bila u haosu. Ljudi su trčali, automobili odlazili, osoblje je delovalo zbunjeno i uplašeno. Majka mi je kasnije, sa suzama u očima, ispričala šta se dogodilo u mom vrtiću…"

Uoči tragedije, Valera Rogov imao je proročanski san koji se pretvorio u javu.

"Te noći sam sanjao lica svojih drugova iz vrtića obavijena plamenom", ispričao je kasnije novinarima MK. "Bila je to neobična vatra, kao baklja. Probudio sam se u hladnom znoju i rekao majci šta sam sanjao. Otišao sam u školu sa strašnom glavoboljom. Oko podneva sam otišao do vrtića i… Bio sam među prvima na mestu tragedije."

Ubrzo su dovedeni vojnici koji su formirali drugi kordon, sprečavajući očajne majke da priđu mestu gde su im deca stradala pola sata ranije.

Andrej Šabašov, čije je telo poslednje izvučeno iz ruševina, stradao je gotovo slučajno. Tog jutra nije bio u vrtiću zbog prehlade. Baka ga je vodila kod lekara i vraćali su se pored vrtića. Njegova majka je tamo radila kao vaspitačica. Andrej ju je ugledao i potrčao ka njoj, i to baš u trenutku kada se avion srušio.

Mališani sahranjeni u masovnoj grobnici

Roditeljima su dati identični sanduci da sahrane svoje mališane. Bageri i vojnici radili su celu noć, a do jutra je na mestu nesreće ostala samo ogromna crna mrlja i ugljenisani borovi. Godinama kasnije, mesto tragedije pretvoreno je u cvetne leje, a spominjanje vrtića postalo je nepoželjno. Tačnije, svima je naređeno da zaborave da je vrtić tu ikada postojao.

Deca i vaspitači sahranjeni su u masovnoj grobnici. Ukupno je sahranjeno 24 dece i jedna učiteljica. Osam članova posade sahranjeno je na gradskom groblju u drugom delu Svetlogorska.

Više od 20 godina kasnije, 1994. godine, na mestu vrtića podignuta je spomen-crkva. Na njenom zidu nalazi se spomen-ploča, a unutra fotografije žrtava i uvek upaljena sveća.