Čim su je videli odmah su znali da će biti VRHUNSKI ŠPIJUN: Rusima je UŠTEDELA MILIJARDE, a strastvena LJUBAV JOJ UNIŠTILA ŽIVOT - na kraju je POLUDELA I SKONČALA u stranoj zemlji

Tačna godina njenog rođenja i danas izaziva velike rasprave među istoričarima, pa se tako najčešće pominju 1897. ili 1898. Samo mesto rođenja takođe ostaje pod velikim znakom pitanja, jer dok jedni izvori ukazuju na Poljsku, drugi su ubeđeni da je to bila Engleska. Ipak, jedno je potpuno nesporno, a to je da je na svet došla u višečlanoj jevrejskoj porodici gde je otac popravljao cipele, a novca je jedva bilo za hranu. Zajedno sa roditeljima, sedmoro braće i sestara ubrzo se preselila u Kanadu u potrazi za boljim životom.

Već sa trinaest godina Kiti je stajala za mašinom u fabrici duvana. Njen karakter je bio neverovatno nemiran i prosto nije umela da ćuti kada god bi videla neku nepravdu oko sebe. Upravo taj oštar temperament ju je i doveo do radničkog pokreta, a odatle do revolucionarnih ideja i sudbonosnog poznanstva sa Erlom Brauderom, ubeđenim komunistom i funkcionerom Kominterne.

Oni su se venčali i po partijskom zadatku zajedno otišli u Kinu. Njihov put je vodio preko Moskve koja je na mlade supružnike ostavila potpuno zapanjujući utisak. Kina ih je, sa druge strane, dočekala na potpuno drugačiji način, pokazujući im neverovatno siromaštvo i stravičnu surovost prema lokalnom stanovništvu, zbog čega se njihov brak ubrzo raspao i oni su se u Ameriku vratili potpuno odvojeno.

Nakon razvoda, Kiti se uz pomoć sestre svog bivšeg muža zaposlila u sovjetskom trgovinskom predstavništvu u Sjedinjenim Američkim Državama. Tu ju je odmah primetio iskusni oficir obaveštajne službe Abram Ajnhorn, poznatiji pod pseudonimom Taras. On je u stotinki sekunde procenio njen neverovatan potencijal, jer je pred sobom imao mladu, izuzetno privlačnu i razvedenu Amerikanku.

Takva žena je mogla potpuno neometano da putuje Evropom pod maskom obične turistkinje ili studentkinje, a da nijedan jedini graničar ne posumnja apsolutno ništa.

Ona je pristala bez ikakvog oklevanja, a njeno prvo mesto za službeno putovanje bila je Nemačka odakle je iznosila filmove sa snimljenim i strogo poverljivim materijalima. U slučaju opasnosti imala je jasan zadatak da ih osvetli i uništi, a jednom je jedva pobegla od pratnje tako što je uletela u prvu prodavnicu i zamolila vlasnicu da je pusti na zadnja vrata jer je neko juri, čime je uspešno sačuvala dragocene snimke.

Zanimljivo je da je tokom svoje obuke u Moskvi 1935. godine najlošije savladala upravo fotografisanje i nikada nije dosegla profesionalni nivo, ali je zato sve to nadoknađivala fenomenalnom intuicijom i neverovatnom sposobnošću da čita ljude i razume čak i ono što nikada nije izgovoreno naglas.

Sudbonosni susret

Do 1938. godine Kiti Haris je postala izuzetno iskusan špijun sa savršenim pokrićem i poslata je u Veliku Britaniju, državu koja je tada bila znatno interesantnija meta od same Nemačke. Na svom prvom tajnom sastanku u Parizu 1937. godine, ugledala je njega.

Bio je to visok, plavokos muškarac sa onim razoružavajućim osmehom koji se sreće samo kod ljudi koji su potpuno navikli da se svima dopadaju. Njegovo ime bilo je Donald Maklejn, najmlađi i najperspektivniji diplomata britanskog ministarstva spoljnih poslova, ali istovremeno i sovjetski agent pod kodnim imenom Lirik koji će postati deo čuvene Kembričke petorke. On je bio znatno mlađi od nje i dolazio je iz sasvim drugog sveta, bio je ugledni aristokrata kome su obrazovanje i elitna kultura bili poput vazduha.

Oni su iznajmili stan u samom centru Londona, a on je tri puta nedeljno donosio svoju aktovku prepunu najstrožih državnih tajni koje su zajedno noću fotografisali u kupatilu pretvorenom u laboratoriju.

Između njih se rodila neverovatno strastvena romansa koja je stigla i do same Moskve, zbog čega je izbio veliki skandal.

Kiti mu je čak potpuno nepromišljeno otkrila i njegov sopstveni kodni pseudonim kojim je on počeo da potpisuje izveštaje, ali je bio toliko dragocen izvor informacija da mu je centar oprostio sve greške i ozbiljno kršenje protokola.

Međutim, kada je Donald prebačen u Francusku, ona ga je verno pratila, ali je u Parizu odmah osetila da se nešto drastično promenilo. Njen nepogrešivi unutrašnji osećaj bio je potpuno tačan jer je on pronašao drugu ženu i ubrzo se oženio njome. Za nju je to bio strašan udarac od kojeg se nikada u svom životu nije istinski oporavila, iako to apsolutno nikada nije pokazala na svom poslu.

Njena sledeća misija bila je u Americi gde je radila na strogo poverljivoj nuklearnoj temi u neverovatnoj tajnosti, a zatim je prebačena u Meksiko. Tamo je njen kontakt bio istaknuti političar Visente Lombardo Toledano, koji je već bio oženjen, ali je između njih ponovo buknula još jedna beznadežna ljubav.

Ta saradnja je bila jako loša jer je on njoj davao veoma malo informacija, dok je sa druge strane uporno isptitivao brojne detalje od nje, što je ozbiljno naljutilo i zabrinulo njene šefove.

Fatalna greška i tragičan kraj

Kada se 1946. godine vratila u Sovjetski Savez, Kiti je bila i fizički i psihički potpuno iscrpljena i uništena. Najveći i najjeziviji udarac došao je odatle odakle se apsolutno niko nije nadao.

Njeno prezime Haris moglo je da se zapiše na dva različita načina u ruskom jeziku, pa je tako u arhivu njen dosije ležao zaveden pod jednim slovom, dok su je nadležni tražili pod potpuno drugim. Zbog te bizarne greške, dokumenti koji bi potvrdili njeno sovjetsko državljanstvo nikako nisu mogli biti pronađeni, pa je ona automatski proglašena za strankinju sa neutvrđenim statusom i samim tim potencijalno vrlo opasnim elementom.

Žena koja je tečno govorila čak pet svetskih jezika i decenijama radila u samom centru svetske politike, odjednom je završila u maloj komunalnoj sobi u Rigi, primorana da uči ruski jezik sa komšijama u zajedničkoj kuhinji.

Njena agonija kulminirala je hapšenjem 1951. godine, kada su nadležni bezuspešno pokušavali da iz nje izvuku priznanje za antirusko delovanje.

Nakon godinu dana torture pustili su je na slobodu i prebacili u Gorki, strogo zatvoreni grad u koji nijedan stranac nije smeo da kroči. Kada je konačno razrešena velika arhivska zbrka, a njen pravi identitet potvrđen, dobila je stan, pristojnu penziju i neophodno lečenje.

Nažalost, teška psihološka bolest koja je uzela maha još u Meksiku usled decenijskog duplog života i stalne napetosti, sada je neumoljivo napredovala. U svojim dnevnicima pisala je o stravičnoj samoći, molila za dozvolu da se vrati u Kanadu, ali joj je to strogo odbijeno jer čovek koji zna imena preko četrdeset svetskih agenata nikada ne sme da napusti zemlju.

Ova legendarna i napaćena žena umrla je 1966. godine, a u njenim mrtvim rukama pronađen je samo jedan tanak lančić sa priveskom. Bio je to davni poklon od Donalda Maklejna, koji je tada sa svojom porodicom bezbrižno živeo baš u Moskvi, iako je do dana današnjeg zauvek ostala tajna da li su se njih dvoje ikada više sreli.

Pogledajte BONUS VIDEO: