Ćerka PRAVOSLAVNOG SVEŠTENIKA Aleksandra odbacila veru, prešla U ISLAM i stavila HIDŽAB: A onda je usledio NAJCRNJI KRAJ - imala je samo 27 godina

Izabel je rođena 17. februara 1877. godine u Ženevi, kao plod velike i skandalozne ljubavi. Njena majka, ruska aristokratkinja Natalija, napustila je svog imućnog supruga de Merdera, koji je bio 40 godina stariji od nje, zbog Aleksandra Trofimovskog, bivšeg pravoslavnog sveštenika i tutora njene dece.

Izabel je bila vanbračno dete i nosila je majčino devojačko prezime. Njen otac, koji je u međuvremenu postao ateista i anarhista, sam ju je školovao, verujući da je tako štiti od "poroka spoljašnjeg sveta". Pružio joj je izuzetno obrazovanje – već kao tinejdžerka govorila je ruski, francuski, nemački i italijanski, učila arapski, grčki i latinski, a čitala dela Bodlera, Tolstoja i Voltera.

Put u siromaštvo i beg u Afriku

Zahvaljujući novcu Natalijinog bivšeg supruga, porodica je godinama živela pristojno, ali je njegova smrt ostavila bez ikakvih prihoda. Kao vanbračno dete, Izabel nije imala pravo na nasledstvo, pa se prvi put suočila s teškim siromaštvom.

Podstaknuta pismima svog brata Avgustina, koji je stupio u Legiju stranaca u Alžiru, u njoj se probudila snažna želja da napusti teskobnu Evropu. Još pre odlaska počela je da objavljuje tekstove i pripovetke prožete antikolonijalnim idejama, koristeći muški pseudonim.

Preobražaj u Mahmuda i prihvatanje islama

Godine 1897. zajedno sa majkom konačno odlazi u Alžir, gde umesto elitnih evropskih četvrti bira život u arapskom delu grada. Kako bi zaobišla stroga ograničenja koja su sputavala žene, odlučuje se na izuzetno hrabar potez – oblači mušku odeću i preuzima identitet muškarca po imenu Si Mahmud Esadi.

Kao muškarac, mogla je slobodno da putuje pustinjom, razgovara sa verskim vođama i upoznaje način života koji je Evropljankama bio strogo zabranjen.

Prihvatila je islam, pronalazeći u njemu duhovni mir, ali je njen način života ostao nekonvencionalan. Uživala je u alkoholu i marihuani, imala brojne ljubavne veze, a uprkos tome Alžirci su je duboko poštovali zbog njene iskrene želje da razume njihovu kulturu i običaje.

Borba protiv sistema i tragičan kraj

Nakon smrti oba roditelja, Izabel je svu svoju slobodu i energiju posvetila severnoj Africi. Radila je kao novinarka i ratna dopisnica, hrabro i otvoreno pišući protiv francuskog kolonijalizma i nepravde koju je trpelo lokalno stanovništvo.

Francuske kolonijalne vlasti smatrale su je sumnjivom i optuživale za špijunažu, zbog čega je na kraju proterana iz Alžira. U zemlju koju je zavolela uspela je da se vrati tek nakon što se udala za alžirskog narednika Slimana Anija.

Nažalost, njen buntovni život okončan je iznenada i tragično. Godine 1904, dok je sa suprugom boravila u mestu Ain Sefra, njihovu kuću odnela je iznenadna bujična poplava. Sliman je uspeo da se spase, ali je Izabel stradala u vodi i blatu, sa svega 27 godina. Sahranjena je po islamskim običajima, u zemlji koju je do poslednjeg dana smatrala svojom jedinom pravom domovinom.