Jasmina je bila opsednuta Pavićevim delima, a njihova saradnja i prijateljstvo s vremenom su prerasli u ljubavnu vezu.
Iako su oboje bili u brakovima, priznali su jake emocije, ali nisu mogli odmah da budu zajedno zbog porodičnih obaveza.
Ljubav Milorada Pavića i Jasmine Mihajlović bila je za mnoge kontroverzna, a ostali su zajedno do njegove smrti. Detalji njihovog odnosa i danas često mnogi komentarišu, a ona je jednom prilikom otkrila detalje iz njegovog života te se dotakla i velike tragedije koja ga je zauvek promenila - kada je njegova ćerka izvršila samoubistvo.
Jelena je imala psihičke probleme, a taman kada se nakon venčanja i porođaja učinilo da stvari idu na bolje, ona je prestala da uzima terapiju.
- Sa Jelenom sam bila i prijateljica, išli smo na kafu, ali bila je bolesna, imala je neku užasnu depresiju. Posle njene udaje i rođenja deteta delovalo je kao da se bolest potpuno smirila. Izgleda da je bolest krenula da se vraća, ona je prestala da uzima lekove, niko nije mogao da je natera na to. Desila se ta tragedija kad je imala 43 godine, i ćerku od četiri godine. Mi smo bili na odmoru na Zlatiboru, dan pre njene smrti razgovarao je Milorad sa njom telefonom, upravo je bila završila kurs fotografije, dva dana ranije imala je samostalnu izložbu... Mene je sutradan pozvao novinar i vrlo bezočno mi saopštio sve detalje samoubistva, kako se bacila sa sedmog sprata. Nisam znala šta da radim, pozvala sam prvo njenog brata Ivana, a Milorad je bio sa svojim biografom Radovanom Popovićem u kafiću. Policija se nikad nije javila. Seli smo u kola i došli u Beograd. Mislim da ga je to dotuklo - rekla je svojevremeno Jasmina za Gloriju.
"Imali smo uzbudljiv i brz život"
Ona je o njihovoj romansi otvoreno pričala i priznala da je bila opsednuta Pavićevim delima.
- To je posle preraslo u saradnju, u međuvremenu sam dobila dete, radila na raznim mestima, školama, u Institutu za književnost, ali sam bila opsednuta Pavićem, njegovim pričama i bili smo u kontaktu. Ipak, postojala je velika distanca, nisam mogla da pretpostavim da među nama može išta da se desi. To je trajalo pet godina, sve do 1991. godine. Tada sam radila u jednoj nevladinoj organizaciji koja je imala zadatak da lobira da Milorad Pavić dobije Nobelovu nagradu za književnost. Išli smo na razne književne večeri, pa je tako bila jedna i u mom Nišu, u Narodnom pozorištu. Bili smo gosti hotela, svako je imao svoju sobu, ali postalo je jasno da naš odnos ne može više da bude bez dodira i tada smo se dodirnuli.Pitao me je dok smo se voleli: "Čime sam ja ovo zaslužio?" Bila sam zatečena. Kakvo pitanje?! "Knjigama, naravno!" Šta drugo da kažem... Božjom promisli? Sutradan ujutru mi je poklonio sa posvetom svoju ukoričenu sveščicu, jednu od rukopisnih beležnica, kojih sada imam bezbroj u Legatu. Sve su uredno arhivirane od strane Biblioteke grada Beograda i Arhiva Beograda. Moju beležnicu nisam pokazala, ona je jedino zbilja moja. Stoji mi ispod jastuka - rekla je ona i dodala:
- Znali smo da ne možemo da budemo ljubavnici. Nije to bilo pošteno ni prema nama ni prema našim porodicama, a i znali smo da je tako jaku vezu nemoguće održavati kao tajnu. Te noći u Nišu shvatili smo, posle pet godina, da više to ne možemo da krijemo sami od sebe. Sve je bilo na distanci mnogo godina, a onda je buknulo. On me je zaprosio, ali nisam mogla da izađem iz braka jer sam imala malo dete, od četiri godine.
